Видовдан

Видовдан је не само црквени, него и српски народни празник, највећи уз Савиндан, „најсветије име Србиново“.

Није Видовдан, наравно, тако дубоко у бићу српског народа због сјећања на битку на Косову пољу на тај дан 1389. године. Историјске чињенице и тумачења историчара о току и исходу ове битке у сјенци су дубоког доживљаја српског народа да смисао овоземаљском животу даје вјечни живот.

Српски кнез Лазар, са војском коју је предводио, нашао се спрам војно далеко јачег противника. Љубомир Симовић му је приписао ријечи: „Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним“. А бранио је не само физичку слободу свог народа, него првенствено његову вјеру православну.

Овај став српског Давида пред агарјанским Голијатом у српском народу артикулисан је као опредјељење кнеза Лазара за Царство небеско, у односу на антитезу царства земаљског, као – Косовски завјет.

Косовски завјет, као спознаја смисла живота, одржао је Србиново име кроз вјекове, поставши својство његовог бића.

Након Косовске битке услиједило је, безмало, петовјековно ропство српског народа под Турцима. Напајајући свој дух завјетом кнеза Лазара, као највеће благо, као судбину га преносећи генерацијама које су долазиле, Србин је трпио и ишчекивао свјетлост физичке и духовне слободе, као Јевреји из Египта Обећану земљу. Војно ослобођење Косова након Првог балканског рата Србину је било што и Јевреју повратак у Јерусалим из Вавилонског ропства.

Косово је, кроз Косовски завјет, било и остало мјера духовне чврстине, националне свијести, али и храбрости, моралности, достојанства сваког Србина појединачно. Свако одрицање Србина од вјере православне, његова лакомост и поткупљивост, служење непријатељу свога рода, било је одрицање од Косовског завјета, одрицање од Јеванђеља и приклањање трулежности земаљског живота, одрицање од свог божанског бића и свођење себе на анималног створа.

Србин је кроз вјекове имао јасну дистинкцију у односу на своје непријатеље, не само физичку, него и духовну. И када би поклекнуо, када би изневјерио Косовски завјет који је посисао са мајчиним млијеком, када би мајци сису прегризао, то је било не зато што није знао што ради – него зато што је био слаб.

Данас је Србин расточен у духу, његово духовно биће је упихтијављено материјалистичким идеологијама. Потенцијал свог бића упрегао је у материјално стицање, у обезбјеђивање услова за остварење свог смисла живота, обично по начелима слугањства, као и кусање плодова тог стицања кроз проводе, који су задовољење његове пале природе.

Ово је вријеме перфидног освајања душа, предапокалиптично. Србин је у рату у којем не учествује својом свијешћу. Он, духовно раслабљен, не види свога непријатеља и, несвјесно, постаје дио њега, постаје сам себи непријатељ. Може Србин да слави крсну славу и на формалан начин упражњава друге облике свог националног и духовног насљеђа, али Косовски завјет у њему чили.

Мјера Косовског завјета у Србину, дакле, његов је однос према Косову. Међу Црногорцима, који су кроз вјекове најстаменије од свих Срба очували Косовски завјет, признање покрајине Србије Косова и Метохије за државу Косово од стране Западу слугањског црногорског режима, прошло је срамотно лако, слично као када им је тај исти режим јавни педерлук закачио на брк.

Режим у Србији, једнојајчани близанац овоме у Црној Гори, у посљедње вријеме свим силама се довија да учини исто то што је учинио црногорски, а да прође са што мањим посљедицама по себе. Теже му је, јер је Косово дио Србије. Али, обавезу према онима који су га довели на власт мора да испуни. Зато већ дуже вријеме Србима маже очи километрима путева, улагањима страног капитала у Србију, свакојаким статистикама…, подилазећи царству замаљском у њима.

Косовска рана вјековима је прицјељивана, а онда изнова раскопавана. Бољело је када је раскопавао Србинов непријатељ, а посебно боли сада када је раскопава – Србин.

Свијест о Царству небеском немогуће је сасвим угасити. Пошаље Бог међу људе и у вријеме њиховог највећег отпадништва понеког Илију. У ово вријеме поклеклом српском роду послао је митрополита Амфилохија, као својевремено Мојсеја Јеврејима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: