Српско родољубље у филму „Марш на Дрину“
1 min read
Српска војска
Пише: др Александар Раковић
У социјалистичком друштву шездесетих, у којем су прослава Српске нове године и дужа коса будили сумњу на српски национализам, редитељ филма „Марш на Дрину“ Живорад Жика Митровић пронашао је пут да југословенској публици представи тријумф српске војске у Церској бици (август 1914).
Филм „Марш на Дрину“ премијерно је приказан 1964. на Фестивалу играног филма у Пули, у Социјалистичкој Републици Хрватској. Према Митровићевом сећању, филм „Марш на Дрину“ је овацијама поздравило 12 хиљада гледалаца у Пулској арени. Филм је награђен Великом сребрном ареном, Митровић је добио Златну арену за режију, а Љуби Тадићу (који је глумио српског мајора Курсулу) додељена је Златна арена за најбољу мушку главну улогу. Филм „Марш на Дрину“ добио је и награду публике и ревије Вјесник у сриједу.
Према Митровићевом сећању за Блицњуз (јун 2004), потом су кренули напади у хрватској јавности за превише „србовања“. Митровић међутим каже да су чак и српски комунистички руководиоци били поносни јер је „проговорила крв, јер су на Церу били њихови очеви и дедови“, јер филм „буди патриотска осећања“. Југословенска народна армија је за потребе политичко-васпитног рада тражила до 60 копија филма. Филм је остварио огроман успех у југословенским биоскопима.
Српско родољубље у филму „Марш на Дрину“ је изричито и нескривено, а приказано је на непретенциозан начин. Почиње кадром којим доминирају крајпуташи, споменици погинулим српским војницима који треба да послуже незабораву. Кадар прати композиција „Марш на Дрину“ и текст: „Овај филм је посвећен знаним и незнаним јунацима, победницима прве битке Првог светског рата“. Редитељ је овај филм посветио војницима Војске Краљевине Србије.
На почетку филма појашњено је да је „исцрпљена Србија“ после Првог балканског рата (1912-1913) и Другог балканског рата (1913) стајала пред новим ратним сукобом. Приказан је Београд којим одјекују звона Саборне цркве у време опште мобилизације. На улицама Београда се уочава да су српски војници, српско свештенство и српско грађанство посвећени јединству. На престоничким балконима видљиво доминирају српске тробојке, а улицама ћирилично писмо.
Кафана у којој су окупљени Београђани и српски војници приказана је као друштвена институција. Јединство приказано на београдским улицама истоветно је и у престоничкој кафани где војници, жандари и цивили, мушкарци и жене, сви заједно на ногама певају песму „Ој Србијо мила мати“.
Док се Београд у филму „Марш на Дрину“ приказује као господски град којим доминирају ученост и мода, кроз Војску Краљевине Србије осликано је српско друштво, сусрет официра, подофицира и војника из градова и села, врлине и мане српског народа, али и решеност да се слобода брани по сваку цену. Док су српску војску у Београду поздрављале београдске даме, на исти начин су је поздрављале српске сељанке када је војска марширала кроз Србију према Церу.
Филм приказује дивљачки поход аустроугарске војске, показују се прва страдања Срба у Првом светском рату, наговештава десетковање мушког становништва Србије, указује на трагедију Шапца и збегове из западне Србије, даје слике спаљене српске цркве. С друге стране, српски војник је показан као великодушан, као неко ко не уме да мрзи. Српски официр наглашава да „не може у Србију тек тако да се упада“, наноси тежак пораз агресору али нема никакву намеру да се освети.
Српски војници мисле на своје породице, жене, децу, мисле и на своје завичаје, градове, села, њиве, поља, повртњаке, воћњаке. Мисле на мир и на повратак кући. У рат су кренули „јер се мора“, али када је већ тако српски каплар каже: „Можемо и на Беч“. А то и није тек узгредно нашло место у сценарију.
Српска војска је 1918. победама над аустроугарском војском померила државну границу наше земље из Шапца на Јулијске Алпе, отприлике 600 километара на запад. Такође, генерал Крста Симљанић, родом са Златибора, поразио је 1919. аустријску војску у немачким ентичким земљама и избацио је из Клагенфурта и Фолкермаркта у Корушкој. Војска Краљевине Србије стигла је на мање од 200 километара до Беча, до Санкт Ане у Штајерској.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
… Dobri naš Perivoje, rekoh kako slabo u to vjerujem, ma se svakako tome nadam!
Nije valjda da su svi budući Srbi mreli i prije nego su rodili!?
Nije valjda, zaboga!
„Коло среће уоколи, вртећи се не престаје“ …
– ИМА И БИЋЕ ОПЕТ ВЕЛИКИХ, ПЛЕМЕНИТИХ И ОДВАЖНИХ СРБА, А ИМА И ОНИХ БЕСМРТНИХ КАО ТЕСЛА, ЊЕГОШ, ВОЈВОДА МАРКО, ВОЈВОДА СТЕПА, МИШИЋ, СЕРДАР ЈАНКО…ОПСТАЋЕ И НАДВИСИЋЕ ТАЈ НАРОД СВАКОДНЕВНИ ПРИВИД БЕСУДБИНСТВА!!!
ДРУШТВО И ИСТОРИЈА ЈЕСУ НЕПРЕСТАНО ПОД БОЖЈИМ ЗНАКОМ И РАЗВИЈАЈУ СЕ КАО ПРОЦЕСИ КОЈИ ТРАЈУ, МИЈЕЊАЈУ И ПОПРАВЉАЈУ СВИЈЕТ. ВЕЛИКИ ДУХ СРПСКОГ НАРОДА У КОМЕ ИСТОРИЈСКА ЦРНА ГОРА ИМА ПОСЕБНУ УЛОГУ ЈЕ УВИЈЕК БИО ДУХ ДОСТОЈАНСТВЕНОГ И ПЛЕМЕНИТОГ ПОДВИГА ПОБЈЕДНИКА. АМИН, БОЖЕ ДАЈ!
Potrudiću se, mislim da ih ima u jednoj knjizi! Zapravo ih ima zasigurno, samo ne znam da li je knjiga prevedena u nas.
… Bili su to neki drugi Srbi!
Oni koji su mogli sve. Sve što su htjeli, to su i smjeli!
… Bio sam u prilici da pročitam više orginalnih pisama koje su kućama sa Solunskog fronta u Škotsku slale dobrovoljke, medicinske sestre, srpske vile!
Do u ove moje godine ništa me nije tako dirnulo kao njihov doživljaj Srba!
“ … Oni su majko Bogovi koji hodaju zemljom! “
“ … Ovako su valjda izgledali i naši junački djedovi …?“
“ Možeš misliti, Agnet, oni nas tješe na samrti!? Oni nas!!!“
Srbi.
… Onda Srbi! … Naše pređe. Na stotine je, na hiljade je i odovuda Srba bilo.Puno ih solunsko vojničko groblje!
Srbi, i otud, i odovuda!
Najbolji oni.
Biće da mi nijesmo njiovi!? … Ni svoji, nijesmo, biće!?
Možda … Možda jednog dana, kako slabo u to vjerujem.
Jel mogu na netu da se nadju kopije? Bas bi volio da procitam to.
Da definitivno neki drugi Srbi,mnogo bolji i mnogo hrabriji.
Djikane verovatno znas i za ovo pismo.pismo velikih junaka i velikih ljudi.
„Nekada davno, kada je svet bivao obojen krvlju, kada se vodio Veliki rat, uprkos silnom neprijateljstvu – znalo se da su sa obe strane ratovala gospoda. Nekada davno, kada su preko Ade Ciganlije leteli meci i bombe, Srbi su učinili nešto što Austrijanci i danas pamte, odajući počast nejakoj ali gospodskoj srpskoj vojsci.
Te davne 1914. godine vodila se borba za Adu Ciganliju. Bila je to borba koja je odbranila Beograd. Poručnik Petar Kunovčić komandovao je četom koja je imala zadatak da obrani Adu, ali niko od njih nije ni pomišljao da će jedno pismo preokrenuti bitku i učiniti da se osvajači povuku.
Naime, tokom bitke austrijski potpukovnik August Šmit primio je pismo. Srpski vojnici mislili su da je to depeša kojom se naređuje napad i zato je kaplar Milutin Janković dobacio bombu koja je pala tik ispred Šmita – usmrtivši i njega i još dvojicu neprijateljskih vojnika.
Posle strahovite bitke, srpski vojnici sahranili su žrtve – oficire obe strane, uz vojne počasti. Tada su u džepu potpukovnika Šmita pronašli pismo za koje su mislili da je naredba za napad. Bilo je to neotvoreno pismo njegove ćerke iz Beča.
Preživeli srpski oficiri, na čelu sa majorom Svetomirom Đukićem, napisali su pismo mladoj Austrijanki. Po sećanju poručnika Kunovčića, ovo su bile zapisane reči:
Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo da Vam prvi javimo tešku vest da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komandant 32. austrijskog puka, danas herojski pao na čelu svoga puka, braneći svoga cara, svoju zemlju i svoju zastavu, a u teškoj borbi na srpskom zemljištu u Adi Ciganliji.
Iako ste izgubili oca, imate njim da se ponosite, jer je herojski i dostojno jednog viteza-heroja, pa na polju časti, braneći svoju otadžbinu. (…) U isto vreme Vas izveštavamo da smo današnjom uputnicom poslali Vam 4.000 kruna, koji smo novac našli u džepu Vašeg pokojnog oca sa pismom i molimo Vas da nas o prijemu ovog novca izvestite, jer nam je mnogo stalo do toga da primite i novac i pismo.
Vašeg oca dostojno smo sahranili sa svim počastima, obeležavajući njegov grob jednom primernom krstačom, tako da kad se svrše ratne operacije i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate pristojno sahranjeno i grob očuvan. (…)
Primite naše najiskrenije viteško saučešće, da Vama i ostalima Vašima Bog podari dug i srećan život.
Početkom 1915. godine stigao je odgovor gospođice Šmit:
Poštovana gospodo, Vaše pismo primila sam sa najvećom zahvalnošću, iako je za mene bilo posve kobno, bez obzira na Vašu utehu. Zaista, ovakva pažnja dostojna je samo srpskih heroja oficira i ja sam Vam za to večno zahvalna. Isto tako, i novac sam takođe primila na čemu Vam takođe hvala.
U ovim teškim momentima za celu našu porodicu, Vaše pismo je zaista okrepljavajuće, utoliko pre i više što je naš tata zaista završio svoj život na braniku svoje otadžbine, dostojno svakog divljenja. (…)
Ja sam već sa mnogim mojim drugaricama, uplakanih očiju, davala Vaše pismo da ga pročitaju i one su zajedno sa mnom plakale i divile se pažnji srpskih oficira heroja.
Posle ovog pisma naročito cenimo podvige malene srbijanske vojske, koja je dostojna svakog divljenja (…)“
Srbi, kakvi smo jednom bili!
Oni bolji!!!
U svemu oni bolji.