Бернхард у подруму

Откуд то да је био мизантроп, ако се држао подаље од других то говори о екстремном сензибилитету, док је најчешће био мочварно равнодушан, тако да је писао свакодневно или не би по пет година написао ни ретка.

Дуго година путовања по Европи као и рукописе финансирала му је тридесет и пет година старија, извјесна госпођицаХ., а са тетком у друштву одлазио је увијек у једном истом одијелу на уручења награда на која није умио – или, пак, није држао да треба – великодушно да се захвали оним украсним говоранцијама.

Читавог живота био је болестан од плућа, а након смрти жене Х., потпуно се осамио и посветио писању романа, за које је у тестаменту оставио да се објаве након његове смрти којој је у сусрет пошао мајсторским самоубиством.

Ријеч је о још једном аустријанцу који је био више него луцидан, музикалан и суицидалан, Томас Бернхард је откриће какво је Тракл или Ото Вајнингер, у питању је рођени писац и гранични случај, који је до књижевности држао колико и до фамозне славе од које болују парижани те су је несмотрено увели у моду.

Писана ријеч му је служила као терапија. Популарност по којој га данас препознајемо сигурно не би подносио; аутор ових редова отуд има амбивалентан однос према писцу.

Једно вријеме био је најбољи пријатељ са ексцентричним и полудјелим Витгенштајновим сестрићем. На разговоре које су водили – роман: „Витгенштајнов сестрић“ – позавидио би им и Сиоран.

Није био нихилиста, ако то уопште нешто значи. Бернхард је онај ријетки који ни према чему није имао став, нарочито не према животу.

Чувена је његова мисао: „Чим нешто кажете, то је претеривање. Ова тврдња је необорива. Против ње се ништа не може рећи.“

(И овај касни телеграм Бернхарду није друго до нужно претјеривање.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: