Додик: Питање статуса Косова не треба одвајати од питања Републике Српске

Зашто се кандидује за члана Предсједништва БиХ, ако мисли да је та држава неодржива? Како види рјешење статуса Косова, али и да ли ће послије тог питања на ред доћи Република Српска? Зашто је у перманентном сукобу за Западом, али да ли га брину грађански протести, само су нека од питања на која је предсједник Српске Милорад Додик одговарао за српски Телеграф,

Да ли овај разговор водимо у Босни и Херцеговини или Републици Српској?
– У сред Републике Српске! Босна и Херцеговина је имагинација, тако да неко ко нема друго обиљежје свог идентитета узме тај оквир. Мој примарни идентитет је Република Српска, Србин и Србија.

Овај став је јерес за те неке грађанске и либералне опције, које се увалиле свијет у озбиљну кризу. Озбиљну кризу, можда већу од оне из 1933. године, која се још увијек контролише, али се види да је свијет у потпуном нереду.

Идентитет је потиснут свих ових година због либерално-глобалистичке политике. Људи нису могли да сахране свој идентитет, већ су се увијек идентификовали са својом државом и нацијом. Када је дошло вријеме да се обрачунају те глобалне идеје, идентитета и глобализације и либерализације која подразумијева као важност индивидуе, а не колективитет, довело је у позицију да се те двије идеје сукобљавају.

То се најбоље види кроз оно што је још Хантигтон писао у свом монументалном делу „Сукоб цивилизација“, што је тада примљено као јерес. Тада се о томе говорило као о неком анахронизму, а сада видимо да је погођено готово све. Свијет иде ка томе.

Наравно, остају те либерално-глобалистичке концепције да се боре за опстанак своје идеје, али све више губе пред оним што јесте идентитет. То се може видјети кроз долазак Трампа и његову политику „Америка прије свега“.

Зашто ми онда овде не би могли да кажемо „Република Српска прије свега“ или „Срби прије свега“.

Да неће то бити слоган за изборе?
– Обично се не понављам, али ћу сигурно говорити то да је „Република Српска прије свега“. То је дио мог кључног и дефинитивног идентитета. Ја сам човјек који припада српском народу, припадам Републици Српској, припадам Србији. Ја се тако осјећам. Све ми је важно што се тог питања тиче.

Ја нисам човјек који је спреман да другима чини зло. Имао сам прилику, па нисам. Спреман сам да браним свој идентитет и право на став.

Ако неко од тих силних НВО по Бања Луци и Београду има право на своје тако ригидне ставове у којима се понижава и потцјењује српска држава и српски народ, а живи у њој, како је то могуће да ми не можемо да имамо став о примарном осјећају свог идентитата и припадања држави.

Зашто се онда кандидујете за члана Предсједништва БиХ, а кажете да је БиХ имагинација?
– Када тако поставите тако питање – да или не. Наравно да постоји, али ни тада није лак одговор. БиХ је направљена Дејтонским споразумом, без иједног реалног и рационалног разлога да буде и опстане.

Она никада у историји није била засебан државни идентитет, него је увијек била у оквиру великих конгломерација – Отоманске империје, Аустроугарске, Југославије. Никада није исказивала способност да сам преживи кроз историју, па чак ни далеку. Још када су Котроманићи владали овим простором, који су били Срби, наравно ови каснији припадници ислама, пребези из православне и католичке вере, сада су одједном постали муслимани, исламисти и тражили су свој идентитет. Борили су се кроз векове и никад га нису остварили, па га немају ни данас.

БиХ из тог историјског разлога није имала шансе ни потребу да преживи ту 1995. годину. Међутим, наравно, како то бива, глобалне силе, обично арогантне, које искључују било какву причу и вежбају се увек, на за њих малим случајевима, каква је БиХ, одлучили су да глуме поново причу како после рата може да се створи мултиетничко друштво. Само неколико година после тога, Тони Блер, а затим и Меркелова говорили су о пропасти мултиетничког друштва кој не може да се оствари и одржи. То се најбоље види кроз мигрантску кризу, која тресе читаву Европу.

Али, за нас је било предвиђено да ћутимо и патимо у БиХ. Направљен је систем у коме су минимална овлашћења дата БиХ те 1995. године у Дејтону. Насиљем међународне заједнице кроз низ година, интезивно до 2005. године, преношене су надлежности од Републике Српске, ишчупано је 83 надлежности које не припадају по Уставу БиХ и дате су надлежности БиХ, од чега ми немамо никакве користи. Имамо само као народ, као Република Српска огромну штету.

Опет зато што се у годинама после Дејтона одједном појавила прича о ЕУ кроз европски процес, БиХ је почела да се моделира као централна земља, да буде функционална. У том процесу су почели да нам говоре, како сва питања која су од значаја за Европу морају бити на нивоу БиХ мимо Устава. Све је то ослабило и онако минимална надања Срба да се може нешто направити.

Данас нема озбиљног Србина који мисли да Република Српска не треба да егзистира као самостална, јер ми немамо никакву корист од БиХ. Немају корист чак ни Бошњаци, који имају само неку идентитетску потребу за БиХ, али они могу да живе у Бања Луци и слободно живе. Немају никакав проблем. Али, ово је српска земља, ово је Република Српска која припада српском народу.

У њој могу да уживају слободу и други. То није ништа спорно. Али, ништа ни мање ни више него што је ми живимо овде. Или када би спровели реципроцитет и рекли „даћемо вам исте слободе као шти имају Срби у Сарајеву“, онда би се већина муслимана одавде одселила. Та слобода за Србе тамо не постоји. Не постоји ни у већинским српским општинама у Федерацији БиХ попут Дрвара, Грахова или Гламоча.

Низ разлога је који је натерао те велике силе тада да се направи неки експеримент, о чему многи причају, али се он примети када Додик то каже „да је Босна пропала земља, да је недовршена земља“. То причају у Конгресу САД, пишу озбиљни аналитичари. Они који су правили илузију о БиХ деведесетих година, само се појаве у „Гардијану“ или „Тајмсу“ и пишу опет о лошим Србима, а наводно добрим Бошњацима.

Једини елемент који је одржао ту Босну свих ових година је прекомерени ангажман међународног фактора, који није дозволио развој и креацију локалних структура политичких концепција који су можда могли негде на некој малој бази да се усагласе, па да то може да живи.

Ми смо овде примарно за мир. Ми нећемо овде ништа решавати ратом. Али, верујемо да ће у наше руке упасти право да политички одлучујемо.

Шта онда очекујете да у Сарајеву решите, уколико будете изабрани за члана Предсједништва БиХ?
– Ја идем у Сарајево да ојачам позицију Републике Српске, да ојачам поштовање Устав БиХ, а не његову деградацију. По Уставу БиХ, Босна и Херцеговина нема надлежности за безбедност, правду, правосуђе, одбрану, за много шта друго, што сада има, попут обавјештајне службе или прикупљања пореза.

Све је направљено да се ми овде оградимо.

То су све прерогативи независне државе?
– Покушај је да се БиХ направи државом, али то је вануставна прича. Тога нема у Уставу. Они су нас присиљавали годинама уназад да промијенимо Устави и да кажемо да је Босна надлежна за одбрану, да се легализује право на војску. Или да је БиХ надлежна за безбиједност. Није никада написано у Уставу, али има нека безбедност.

То је направила претходна америчка админстрација, која је овде хтела да се вежба прављења државе по Фукујаминој теорији, која говори о крају света и историје, а градили су централну БиХ.

Идем из низа техничких разлога. У Републици Српској први пут је један председник некако остао два мандата. До сада је није десило да је неко био два мандата, најчешће није био ниједан мандат, сви некако завршавали.

По Уставу ја не могу да се кандидујем на ово место, мада бих опет то најрађе учинио. Наравно, морам да поштујем Устав и то је несумњиво.

Предсједник сам најјаче политичке партије, која када излази на изборе, мора да кандидује свог лидера за једну од индивидулних функција. Оно што ми се пружа је кандидатура за члана Председништва. Ја немам аспирације за то место. Мислим да Срби не треба да шаљу најјаче људе и нема потребе да то чине. Муслимани то имају потребе, јер је то идентитетски за њих важно, да је то Предсједништво као колективни шеф државе. За нас то није.

Али је много у посљедње четири године било много декаденција, која су направљене успостављањем неке нове арогантне праксе против Републике Српске и хоћу да идем тамо да вратим снагу Републици Српској, коју је она имала прије четири године, када су људи из моје партије били у заједничким институцијама и заједно са нама у РС радили. Република Српска је била на првом мјесту у БиХ.

Ми смо успјели да доведемо до тога да се поштовао став РС. Онда су дошло неки други, који су овде опозиција, а тамо неким разним шпекулацијама изабрани у структуре власти. Уместо да су тамо бранили РС, они су почели са нивоа БиХ да дисциплинују Републику Српску, уносећи нову праксу, јер БиХ је састављена од два ентитета и три народа. То пише у Уставу у члану 3.

Ниједан изборни ниво није на простору читаве БиХ. Срби српског члана Предсједништва, Хрвати хрватског, Муслимани муслиманског. Они се састану у Сарајеву и прогласи се као колективни шеф државе. Неке државе. БиХ је територија, она и није држава.

Она је само остала у међународној пракси, па је чак и теорија о држави остала нека имагинација. Састављена од два ентиета и три народа. Сва власт је изведена тамо. Имате Савет министра о коме у Уставу пише да је помоћни орган Предсједништва. Покушавају да од тога направе владу. Идем тамо да кажем да то није влада, већ помоћни орган како пише у Уставу. Ја ћу поштовати Устав.

Ова БиХ може да преживи само ако поштује Устав, а не ако поштује наметање странаца. Неће то бити лако ни једноставно. Не знам ни колико ћу бити успјешан у томе, али оно што је моја аутентична позиција тамо, то ће сви знати како изгледа.

Тамо гдјe сједи то Предсједништво избачени сви елементи и обиљежја српског народа и Републике Српске. Немате заставу Републике Српске, него само постоји нека застава и грб, који је наметнуо Високи представник. То нису чак ни народи то усвојили. То није моја застава. Ја нисам гласао за њу. Мени је то неко наметнуо, неко је рекао „то је од данас ваша застава“. Моја застава је застава Републике Српске.

Не буде ли иза мене, неће имати ниједну сједницу Предсједништва. Одатле почињем. Застава иза. Нема заставе – довиђења: „Хитно? Извините, молим вас, поставите заставу, па ћу доћи да видим шта је хитно. Нећете? Нема састанка.“

Зашто је то тако тешко. Све почиње са малим стварима. Односно великим, за мене великим, за њих је мала ствар. Зашто је проблем да буде застава? Ако сам изабран од стране српског народа, зашто је проблем да буде иза мене застава. Ја их представљам. Зашто је проблем да се у том Предсједништву поштује Устав, а не да се испуњавају жеље међународног фактора. Мене то не занима. Ја нисам човјек који испуњава жеље другима. Мене занимају жеље народа. Зато 12 година побјеђујем на изборима.

Ја немам калкулације и то људи овде знају. Мој једини интерес није чак ни мој лични, него народни и државни интерес. Посвећен сам овом народу и држави. Неки то оспоравају, неки сматрају да то није тако, али то је њихов став. Још увек већина људи и ја, мислимо да је тако. И ја ћу тако да радим, на сваком мом кораку тамо.

Уколико побиједите, да ли ћете сједити у Сарајеву или ћете своју канцеларију изместити у Бања Луку, као што је Драган Човић чешће у Мостару?

– Не мислим да живим у Сарајеву. Мислим понекад отићи тамо на сједницу, ако будем морао. Данас је савремени свијет успио свакаква технолошка чуда да направи. Могу ја да седим овде у канцеларији и да путем линка учествујем у сједници и то је документовано.

Мене ништа не привлачи Сарајево. Последње две и по године био сам једном или двапута у Сарајеву, а једно 50 пута у Београду. Мислим да је то нормално и не желим да неко дискутује о томе да ли је то у реду или не. А, нека се питају из Сарајева, зашто то ми не идемо у Сарајево.

Генерално имате много бољу комуникацију са босанско-херцеговачким Хрватима, него Бошњацима. Да ли може доћи до формирања трећег ентитета у БиХ?
– Мислим да је трећи ентитет неко решење, ако хоће да оно буде дугорочно одрживо. Међутим, то није интенција Бошњака. Они хоће да идентитетски униште Хрвате, чак и њихову помисао на територијалну организацију ентиитета, који се звао Херцег Босна, како би после кренуо обрачун са Србима и нашом Републиком и нашим идентитетом.

Ја то разумем, неко то не разуме. Код Бошњака је базична поставка у политици „нас има више, ми се више рађамо, припада будућност нама, треба само да издржимо“. Зато нема никаквог договора.

Срби су овде живели вековима и још вековима ће живети. Права која имамо не смемо да изгубимо. То није ствар већег или мањег броја, већ стеченог права и које упорно треба да се брани.

Ја нисам овде никаква навијачка позиција, већ са Човићем имам одличну сарадњу и разумевању. Мислимо да треба спречити процес мајоризације који се масовно примењује над Хрватима и свуда где може над Србима. Поготово у Федерацији.

Рећи ћу вам да од 1995. године до данас, ниједна делегација у Дому народа федералног парламента, где је предвиђено да имају 17 представника никада није попуњена. То говори како и колико они уважавају Србе. Тамо имамо сада два посланика СНСД-а и четири Србина који су припадници СДА, Алијине партије или СДП-а, бивше Лагумџијине партије или неке друге муслиманске партије. Они су обично супружници у мешовитим браковима и то детерминише њихове политичке ставове.

Ви данас имате ситуацију потпуне мајоризације Срба у Федерацији. Мајоризују се сада и Хрвати. Наравно да су и Хрвати понегде мајоризовали Србе и то није спорно. Али је доминатан проблем је мајоризација која је подстакнута у оквиру неке велике приче међународног фактора, од стране Запада, која даје крила Муслиманима.

Мени је Брнс, заменик државног секретара, рекао „Господине Додик, Ви морате да прихватите да БиХ већински муслиманска земља“. Кажем ја „То није тачно“. Није ни било тачно. Они причају како је овде побијен огромни број Муслимана, који су пре рата били релативна већина, али нису били апослутни број. Данас имају, по њима, апсолутни број, али мислимо да то није тачно, јер је креиран.

Али то ништа не значи. То нема никакве везе. То мене ништа не обавезује, што њих има у Федерацији, колико их има. Знам колико нас овде има у Републици Српској, то је доминантна прича.

Они стално причају како су страдалнички народ. Јесте страдалнички народ, нико не каже да није страдалнички народ. Страдалнички народ су и Срби. То нико не може да оспори. Последњих 100 година. Зар некоме треба објашњавати колико су Срби страдали? Зашто то неко не жели да уважи, а хоће да ми уважимо њихову патњу?

Можда имамо проблем да то представимо?
– Нас су побили у Другом светском рату. Побили Муслимани и Хрвати. Побили су нас у Јасеновцу, Муслимани из Ханџар дивизије и Усташе. НДХ је имала званичну државну политику да побије Србе. Побити Србе и то су масовно радили.

Побили су нас гдје су код стигли. Од Гаравице у Бихаћу, што мало ко зна, гдје је убијено 12,5 хиљада Срба из неких 30 села из околине овог града, гдје су били доминатна већима прије Другог свјетског рата. Било је 60 одсто Срба у општини Бихаћ, данас их имате 50 по броју. Побили су у три дана 12,5 хиљада људи. Побили су нас на Шушњару код Санског моста, 5 и по хиљада људи. Јасеновац, систем логора. Предсједник Израела је рекао тамо да је Јасеновац „балкански Аушвиц“. Да ли треба још нешто да кажемо о томе? Побили су нас на Броду на Дрини, Пребиловцима, то је било организована прича. У томе су учествовали Муслимани и Хрвати тог времена.

И сада то треба неко да заборави и каже „ми смо страдали“. Па, стадали смо и ми у прошлом рату. То се не може завршити на овај начин. Ми не смијемо да се повлачимо и предајемо.

Ми сада имамо апсурдну ситуацију, по коме државни тужилац из Њемачке долази у Сребреницу и има неки списак да прогања Србе. А зашто није дошао 1946. године и понео списак Немаца који су побили на Козари огроман број нашег становништва? Зашто није отишао у Крагујевац: „Дај да видимо ко је ово урадио?“ Какви су то дупли стандарди? Бесмислено.

Због чега сте затражили да се у Скупштини Републике Српске поново разматра Извјештај о догађајима у Сребреници 1995. године?
– Тадашња влада је радила под притиском. У Извјештају пише да је то било под притиском, да има низ непровјерених и нетачних података, али је Педи Ешдаун стискао и тада су они поклекли и дали тај Извјештај.

Тај Извјештај је коришћен за многе пресуде у међународним процесима, прије свега у Хагу. Мада су сви знали да је наметнут и да није тачан и цјеловит. У њему само пише о страдању Бошњака, а не говори се о Србима, који су имали, да не кажем, ту несрећу да су их побили од 1992. до 1995. године, а да је страдање Бошњака било сконцетрисано у неких пар седмица.

Чак је Алија Изетбеговић није ни отишао у Сребреницу. Четири године послије Сребренице нико није помињао Сребреницу. Одједном је она постала мит. А, тај Извјештај, који су претходно написали странци и донијели да се овде потпише, постао опште мјесто и доказ страдања. Што наравно није тачно. Ми имамо на плочама живих људи, који су тамо уписани.

Имате ситуацију да је жена прије двије године тражила да се њен муж ископа из Поточара и премести тамо гдје је погинуо, јер није погинуо у Сребреници. Имате сада доста људи који живе у Шведској. Када их наше службе назову „Хасо, како си?“, а он каже „Добро“. А његово име се налази на плочи да је страдао.

Страдали су Бошњаци – то је тачно. Али, каква је то истина у којој то ви избјегавате да кажете да су Срби страдали. Имате познату ситуацију једног дјечака од 12 година, који се вратио за свог кера, који је остао у његовом селу, кога је нека жена преклала, а Насер Орић стајао ту.

Жалим свако страдање бошњачке мајке и чији бол не може да се утјеши. Али, извините, молим вас. То могу да разумијем. Али, када те исте жене оду у политику и ја се сретнем са њима и оне ми кажу „ти би био добар, само када би признао геноцид“. О чему се овде ради? Да ли је то политика или бол? У БиХ је превише неразумијевања.

Говорите о Сребреници. Посљедњих дана се велика бура дигла у јавности Србије због непримјереног твита потпредсједнице Скупштине Србије и посланице радикала Вјерице Радете поводом смрти Хатиџе Мехмедовић, предсједнице Удружења „Мајке Сребренице. Како видите тај испад, али и лик дјело Хатиџе Мехмедовић?
– Нема потреба да ја коментаришем. Било би најбоље да нико ништа није коментарисао. Да сам био у прилици, породици би изјавио саучешће.

Током разговара сте поменули да сте у претходном периоду били преко 50 пута у Београду. Често се сусрећете и разговарате са предсједником Србије Александром Вучићем. Почела финална фаза дијалога са Приштином. Какав је Ваш став, мишљење о финалном рјешењу, како би оно требало да изгледа?
– Коначно рјешење формално гледано јесте и припада Србији. Али, као Србин, и ми који овде живимо, и као припадници тог народа, сматрамо да имамо легитимно право на једно важно, наше историјско, национално и народно питање. Ми смо увијек јасно говорили наше ставове.

Наш став је да то питање не треба одвајати од питања статуса Републике Српске. Ја сам већ неколико пута јавно замолио и самог Вучића да се то питање постави. Не може да само за Србе важе различити аршини. Како је могуће да дође неко на Косово и каже „без обзира што ви сматрате да оно територијално припада Србији, то је друга држава“. А нама овде у Босни каже „има да ћутите“. Зато што је то неки експеримент странаца.

Српско национално питање је комплексно. Мислим да је Вучић успио да то питање постави поново, јер је било потпуно изгубљено. Већина Срба се помирила са тим да је то коначно и завршено и да ће само једног дана верификација Косова бити извршена. Постојала је снажна, политички организована структура на сјеверу Косова, која је ту егзистирала, али је огроман притисак Запада довео до урушавања те структуре. Мислим да је Вучић то успио да постави на дневни ред разговора и да нема коначног рјешења без става Србије.

Ми у Републици Српској, оно што можемо, радимо. Прво смо рекли да не признајемо Косово и да неће моћи да се призна у оквиру БиХ. БиХ је као нека територија, међународни провизоријум и неће признати. Ми чак не идемо за оним што Србија дозвољава, а то је лакши улазак Албанцима са Косова, него овде постоји ригорозна прича, у којој ми не желимо да попустимо.

Други у Босни то желе. Муслимани то желе, одмах би признали Косово. Али, када би поменули Републику Српску, одмах би били спремни да узму пушку. То говори да су дволични и циници. Ако желите да признате Албанцима на Косову државу, онда признајте и Републику Српску као државу. Онда би можда били принципијални. Можда то историјски било одрживо.

Шта би по Вама било коначно рјешење?
– Тешко је говорити о коначном рјешењу. Оно није у мојим рукама. Мислим да су странци све ово вријеме понижавали и потцјењивали српски народ и српски државу и да нека врста сатисфакције мора да постоји. Република Српска је примарна у нашем интерсу.

Република Српска у савезу са Србијом са дијеловима које можемо да перспективно контролишемо, као што је сјевер Косова, уз јачање снаге ауторитета српског народа у Црној Гори, које би требало да приближи Србији Црну Гору, то би био неки коначни оквир.

Европске земље, поготово оне најмоћније, попут Њемачке су против промјене граница?
– Они су промијенили све границе. Њемачка је под Геншером промијенила границе. Та иста Њемачка. Геншер је рекао да неће прихватити Мастрихт, ако не дају отцјепљење Словеније и Хрватске. Знало се да неке земље тадашње Европске заједнице нису биле за то, али су то прихватиле под растућом моћи Њемачке.

Каква је сада то прича? Мисле да то нема никаве везе? Да оно што је било јуче, да је потпуно избрисано? Што је још већи апсурсд, они су се борили да сруше комунистичку Југославију, а онда су рекли да признају комунистичке линије.

Људи знају да је тамо неки Шегрт, који је у Херцеговини био највиђенији комуниста, када се састао са неким црногорским комунистом, на ручку, дао Херцег Нови, који је увек припадао Херцеговини. И он је од тада у саставу Црне Горе.

Што се тиче БиХ граница је нацртана. Наша ентитетска линија разграничења је постављена. Сада је само питање њене еволуције.

На чему темељите Вашу веру да ће Србија и Република Српска век дочекати у једној држави?
– На вољи овог народа. Овај народ за разлику од раније, када је лако потезао оружје због одбране слободе, мора да научи да то брани путем институција које треба да изгради, и снаге и воље, које искаже на изборима и референдуму.

Видите, колико сви скоче против нас када поменемо референдум. А то је продукт демократског Запада. То је највиша одлука о одлучивању народа. Зашто нама то није доступно? Зато што знају шта мислимо. Али, свет није праведан. Свијет је у хаосу, у нереду.

Знам и осјећам да оно што смо имали као конзистентан притисак Запада и праћен неким другим земљама, данас то није тако. Можда је притисак и био велики, зато што и ми пристали да буде притисак. Али, ми морамо да одлучимо да одбијемо притисак. И ја то чиним сваки дан.

Јуче само разговарао са британским амбасадором. Била је жестока дебата. Али, они морају да разумију да овде не седе људи, којима ће они дати задатак да га изврше. Он је рекао да је незадовољан перцепцијом коју народ овде има о Британији, која наводно овде нешто помаже. Али, нас нико не пита о тој помоћи. Да ли ми то хоћемо или нећемо? Они сматрају да ми недостојни и да треба да будемо конзументи те помоћи без икаквог питања.

Ја кажем: „Извините, молим Вас, да сједите на мом мјесту, да сте послали Педи Ешдауна, да нам уради ово што је урадио, да се послали Резолуцију у СБ УН да се гласа о томе да се Срби прогласе за геноцидни народ у прошлом вијеку, да сте измислили паравојне формације и ваш „Гардијан“ да то објави, што је увијек припрема за неку интервенцију, па сте послије тога пустили да ваш комитет у оквиру парламента разматра и каже РС се масовно наоружава, а ми легално купили двије хиљаде пушака, јер је читава полиција у РС имала 700 пушака и Ви ћутите на то и пошаљате нам 40 високософистицираних специјалаца који улазе у медије и мреже. Шта мислите, амбасадоре, да сте на нашем ј?“.

А, он ми одговара „није била добра комуникација“. Ви се овде арогантно понашате према Србима. То раде у Србији. То раде свуда. Они мисле да су велики историјски народи и имају право на арогантност, а ми на послушност. Морамо једног дана да кажемо, без обзира колико мисле да смо ми мали, ми имамо свој став и ово је наш став.

Рекао сам и „Ви сте нас бомбардовали, како очекујете да кажемо „хвала““. Британци су били водећа земља у бомбардовању овде на крају рата и бомбардовању Србије. И ви сада каже „а то не значи ништа, ми смо бомбрадовали Милошевића“. Ма немој, молим те. Како сада има последица бомбардовања?

Разумем да морам да водим дијалог са њима, али не морам да се слажем са њима. На крају сам му рекао: „Ви се окрећете Истоку. Ви сте фунту стабилизовали тако што сте направили аранжман са Кином. Зар не мислите да и ми можемо да се окренемо тамо? И да ви нисте нама једини поглед?“.

Потпуно сам уверен и то нема никакве друге везе, осим мог потпуног уверења, да Вучић води одговорну државну политику са силним изазовима које добија свакодневно. Има оних које ја знам и које зна јавност Србије, који су заговарали поделу Косова, и говорили „да нам је добити само север“. Има. Они данас заговарају причу да то не долази у обзир. То су мали људи, мали политичари. Нису државници никада ни били, они су били политичари. Вучић је државник. Они гледају шта само могу лоше противнику да учине, а државник гледа шта може добро за 10-15 година да остави за своју земљу. Само такви могу да воде државе. Тако је и овде.

Ако ми не промишљамо шта може бити овде за 10-20 година и шта би била претпоставка за наш добар или лош положај за 30 година, онда не треба да се бавимо политиком. Ми не смемо више да изгубимо ниједно наше овлашћење. Ми нашу аутономију морамо да ојачамо. Наша аутономија мора да буде снажнија. Нигде ниједна аутономија на свијету није себе укинула, већ је јачала. Аутономије у свету и у Европи јачају. Зашто смо ми проблем, ако је то тако.

Запад Вам замера односе са Владимиром Путином?
– Па, и они сарађују са Истоком. Више је са Путином Меркелова него ја.

Физички смо на неколико десетина километара смо од Европске уније и НАТО. БиХ је већ у неку руку на прагу НАТО?
– Није. Није на прагу никаквог НАТО. Никакви потписи. То је потпуна лаж и пропаганда. Русије у Партнерству за мир са НАТО. То је институционални оквир сарадње. Србија је у том Партнерству, као и БиХ. Прије 10-15 година је чак и Русија била спремна да преговара о уласку у НАТО.

Али се много ствари променило од тада?
– Да, тада је била прича о томе да се успостави тај МАП. То је процес прилагођавања и уласка у НАТО, који траје 7-8 година. Онда су они нама поставили да је услов за тај МАП, да ми предамо своју имовину. Ми не дамо. И тај МАП није ни донет, ни усвојен.

НАТО је у Талину пре 7-8 година рекао не може док се то не уради, а ми кажемо да нећемо. Не дамо нашу имовину, јер то није превиђено Уставом, ни Дејтонским споразумом и ми не дамо нашу имовину. Поготово, не дамо на овакву ароганцију.

Такође, НАТО се овде мијешао. Мешао се на крају рата на другој страни. Муслиманско-хрватској. То је оно што је познато. Оно што није познато, јесте да је НАТО подржавао чињеницу да се одлука о имовина пребаци на неки наводни суд, који опет нема уставну основу у БиХ и поздравио одлуку суда када донесе неку одлуку. Мислили су да ћемо ми то прихватити. Нећемо то прихватити. Па, онда кажу, неизвршавање судских одлука је кривично дјело. Добро јесте, али хајде гањајте које је то дјело. Мораћете да затворите читав народ.

БиХ нема МАП. Нема одлуке о уласку у НАТО. Да би земља ушла у НАТО, мора се донијети одлука о томе. Неки је доносе на референдуму, неки у парламенту. Као што знате, Црна Гора је одлуку донијела на сједници парламента или владе, а тражен је референдум, који је тадашња власт одбила. Ми нисмо ни у прилици да о томе одлучујемо. Али, оно о чему смо могли да одлучујемо, рекли смо и донијели нашу резолуцију у парламенту: Република Српска је војно неутрална.

Да ли Република Српска и Србија буду да остану острво у НАТО мору?
– Не знам. Ја сигурно нећу дозволити било шта, што је супротно од кретања Србије. Ако Србија, из неког разлога, и нас буде питала о томе, и ако заједнички одлучимо да идемо у НАТО, ми ћемо ићи. Али, без Србије то сигурно нећемо. Сада не постоје ни минимални услови за то.

На крају крајева, погледајте шта се ради у самом НАТО. Имали сте састанак НАТО лидера, па сте видјели на шта је то личило.

Према томе, хајде да видимо каква ће бити кретања. Куда ми то журимо у ЕУ. Сви говоре да се она нешто распада. Само њихови амбасадори по службеној дужности говоре лијепо, неће говорити ружно. Али, ми видимо да је тамо мигрантска криза, евро и друга питања су направила проблем у самом функционисању Европе.

Меркелова, која је пре пет година била доминантан лидер у Европи, сада нема сигурну позицију ни у самој Њемачкој. Италијанска влада је рекла да је Европа проблем. Макрон покушава да нешто направи, да ојача ЕУ, што јесте и може да буде легитимно, али је легитимно и то да Британија излази из ЕУ.

И ми сада кажемо „то се тамо не дешава“. Дешава се. Меркелова је преко неколико месеци рекла да се Европа треба организовати у шест брзина. Која брзина нама припада? Шта значи та брзина? Оне земље које се крећу око осовине, обично су стабилне. Да ли ће нас да ставе у 6. брзину, па да се као на рингишпилу налазимо у великом кретању и великом брзином, да би достигли њихово кретање? А, шта ако се откачимо из те брзине? Шта онда?

То су све питања, која морају озбиљни људи да поставе. ЕУ је историјска појава. Она није постојала пре 50 година. Она је постојала као политичка воља једног броја људи или држава. Да ли је неко сигуран да ће да 10 година постојати воља да она опстане? Да ли због тога, ми треба да дамо свој суверенитет или његове елементе, да би ушли у ту имагинацију? То су све питања које морамо да поставимо.

Без обзира што постоји фарса у тој причи, одлазе људи, послови итд. Није то баш тако. Био сам у прилици да одлазим код неких наших људи, чак и рођака, који су радили у неким фабрикама у Немачкој. Иако је то фина, сређена улица, то су увек станови нижег квалитета где они живе. Услови у предграђима. Не могу да плате боље станове. Тек ретки од њих успеју да направе велике бизнисе и за нас постану божанство и постане овде мишљење свих људи „само треба тамо отићи“. Није тачно, 99 одсто наших људи тамо тешко живи. Био сам прије неколико година у Америци и срео неке своје рођаке. Имају солидан бизнис, али од деветоро колико их има, њих само двоје могу да напором осталих уштеде да се једном годишње оде у Европу.

Када говоримо о Америци, ових дана се обиљежава стота годишњица како се српска застава вијорила на Белој Кући. У Вашингтону је Жељка Цвијановић. Ви сте под санкцијама САД. Уколико будете изабрани за члана Предсједништва БиХ то може бити препрека за обављање међународних обавеза?
– Та застава је велико признање српском народу, које је касније изгубљено. То је доказ да смо ми налазили на побједничкој и страдалничкој страни. Ми смо спремни да идеализујемо многе ствари, па и помоћ коју су нам дали Французи и Енглези у Првом светском рату. Онда, када узмете документацију из 1922-1925. године, видите да све што су дали српској војсци, да је српска краљевска влада морала да плати у злату. Чак и пертле за чизме. А, ми и даље не причамо о томе.

Ми смо остали у уверењу да су нама Французи помогли. Можда без тога што смо платитили не бисмо могли да опстанемо као нација. То треба поштовати. Али, морамо да то гледамо рационално. Ви, сада имате ситуацију да се 1918. године вијорила застава као знак признања српском народу за жртву коју је дао. Већ неколико година у наметној причи о Југославији, Срби су изгубили државни и политички идентитет и снагу те застава која се вијорила над Белом кућом.

Ми смо били 80 година у причи која је била Југославија, у коју смо унели своју државу, слободу, идентитет, дали другима слободу, извукли их из губитничких позиција. И Хрвате и друге, који су били на страни губитника тада. Дали има националне оквире, територије кроз републике и остало, да би они постали државе, а ми после 100 година схватили да то што смо радили у Југославији била илузија и грешка српског националног и политичког покрета.

У том погледу треба гледати ту заставу. Снага те истицане заставе није уопште искоришћена. Зато је симболички веома важно да тамо будемо присутни, у Конгресу који даје значај. Жељка Цвијановић је тамо, као и Ана Брнабић. Високо су заступљене и Република Србија и Република Српска.

То што ја нисам, далеко је то објашњавати. Али, мој сукоб са старом америчком администрацијом је познат. Они су деловали по принципу или слушај, или ће бити санкционисан. Ја нисам слушао. Исто тако мислим да Република Српска ништа није изгубила и да је кроз то вратила своје достојанство и неку врсту снаге.

Треба приметити једну другу ствар. Обично, када су Американци неког санкционисали на Балкану, то је пратила ЕУ. Овај пут то није урађено. Зато што су и они схватили да је то претерано и да није фер. Био је то Хојт Ји, који се овде представљао као Супермен, коме сам се ја супротставио. Нисам дозволио да овде прави будале од нас. Нисам хтео да прихватим то што је он говорио. Кап која је прелила чашу, за њих је била позив од стране Трамповог штаба да дођем на инаугурацију.

Када сам је ја појавио на листи у Стејт департменту, што је требала да спроведе бивша адмистрација, наравно да су ангажовали све људе задужене за Балкан и то је дошло до Хојт Јиа и амбасадорке овде. Они су рекли „нама је то ударац, ми то не смемо дозволити“. Отишао сам да тражим визу за Америку и та амбасадорка је мени одбије виза, а моја супруга је отишла на инаугурацију и била је на ВИП мјесту, а ја нисам могао да одем.

Сад ту постоји неки аутоматизам, у коме замислите апсурда, Милорад Додик је на листи санкција њиховог Министарства финансија, а нису нашли ни фенинг манипулација. Могао сам да будем на листи Министарства правде, па да кажу „знате, негде је лануо нешто против Муслимана, па вређа национално осећање“, па да буде разумљиво. Али, да будете на листи Министарства финансија, а немате доказа, то је заиста апсурдно.

Велики имају право на ароганцију, а ми на љутњу. Ја сам веома задовољан чињеницом да америчка амбасадорка није сједила на мјесту, гдје Ви сједите. Све ово вријеме, јер наши разговори нису водили ничему. Они дођу овде, измишљају, намећу, лажу, кажу „ово тражи Стејт департмент“. Ја кажем „не тражи, то ви тражите“. Нисмо ми глупи овде. Наравно да су то сукоби. Ја имам неке људе у Стејт департменту. Проверимо, они немају појма. А, она дође и нама тражи да се одрекнемо наших тешко стечених права. И ако се супроставите, ви сте лош момак. Не ваља моја реторика. Да ли је моја реторика нешто лоше учинила, неко убиство? А реторика је борба за свој став.

Ја то морам, ја сам из мале средине. Наша Република Српска је мала, невољена, не призната од већине који су ангажовани. Ја само говорим да бих се чуо. Ја не смем да дам двосмислен одговор. Мој одговор мора да буде јасан, хируршки прецизан, да нема дилеме. Не смем да дозоволим да неки од амбасадора одавде оде са мишљу да може овако и онако. Може само овако.

Они причају о неком појачаном руском утицају овде, који овде не постоји, а нико не пита за британски утицај овде, арапски утицај. У Сарајеву је седиште Ал Џазире. РТЛ је овде присутан. Да ли треба објашњавати чији је Н1? Да ли има Русија овде иједан програм, медиј, сталног дописника? Немају ниједног. Који утицај? Какав утицај? Ви имате утицај, а не Русија.

То су апсурди.

Споменули сте национални идентитет. Где је запело са Декларацијом о опстанку српског народа?
– То је углавном финализован документ и треба да се формализује кроз одлучивање у институцијама. Ми смо то у Републици Српској урадили на нивоу владе. Веома смо разумни у том погледу, знајући да је фокус те приче стављен на преговоре око Косова и да то на неки начин одвлачи сву пажњу и снагу власти у Србији.

Потпуно сам уверен да ћемо у тренутку, који власт у Београду, процени као најоптималнији, то и урадити.

Поносан сам на то, што су у изради Декларације ангажовани значајни ауторитети из области националног идентитета, који су помогли у дефинисању једног општеприхватљивог текста Декларације. Она би требало да има снаге и зато се чека најпогоднији тренутак и то тако треба разумети. А, не да то ми доносимо из неког дневног разлога.

Верујем да нисам екстреман, ни нетолерантан човек, који мисли да је прошли век био век страдања Срба из њиховог највећих заблуда, попут Југославије и да у овом веку морамо дефинисати наше базичне националне интересе и државну политику и да кажемо да је то оно о чему сам малопре причао – државно јединство Републике Србије и Републике Српске са деловима Косова, које можемо перспективно да контролишемо, па чак и неком интеграцијом са Црном Гором. Сматрамо да могу доћи неки други владари у Црној Гори, који могу да имају неко друго мишљење о томе.

Зашто то не би било смислено? Можда ја нећу то доживети у овом периоду, али хоћу да за 50 година, неко ко се буде бавио овим чиме се ја бавим, има бар неко упориште у готово немогућим условима, да је неко успео да то постави као национални програм.

То је тако логично. Немци су били одвојени од Другог светског рата, па до почетка деведесетих година. Функционисали као засебне државе, па су се на крају интегрисали. По којој то логици неко мисли да се српски народ неће једног дана интегрисати, али се прихвата логика да се Албанци могу интегрисати и кажу „ево сада не постоји граница између Албаније и Косова“. Извините, по којој то логици и зашто?

Мислим да је то потребно и да треба окупити један квантум, интелектуални и политички, који ће стати иза пројекта. Да ли је ово све, што ја кажем – не знам, али је сигурно у бази тога што треба да буде наш национални програм.

Извор: РТРС, Српски Телеграф

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: