Моја ливада…

Не волим море. Заправо, више је то веза за ноћ или две, брзо и без неких емоција изгустирамо једно друго па на растанку масно лажемо како су те две ноћи вредне живота, како ћемо чекати једно друго, како ћу му писати а оно ће отписивати таласима и сличне патетичне будалаштине а једва чекам да сперем со са себе и сигуран сам да море како окренем леђа отрчи под туш и…

Не замерите, дете сам брда, планине, вапијем за та четири дана морачких благовести, тамо повише Црквина мало после Колашина, баш пред сам почетак кањона па навише до у саме облаке…
Радујем се оном папратишту кроз које води прастара пртина до Градине, најлепше ливаде имања која се вазда последња косила.
Не коси моју Градину одавно нико. Једва смо се познали минулог лета, надам се да ме чека и да ми се радује колико и ја њој..?

Може ли се толико волети обична ливада с врха имања, више куће у којој никога до иконе Светог Архангела Михаила, верига и прађедовских гусала?!
Може, јер Градина, људи, није обична ливада, верујте, чудесно је то место најмириснијих цветова кад Ћетан протрчи кроз њих па зарже, стане на кратко, викне му неко од стричева, а он ћудљив и вазда својеглав само стресе гривом, зањишти и опет у галоп некуд у недоглед…

Зора је, каквих више нема, једва да се шта дана ухватило за небо, баба је подложила шпорет, вазда се ложи зором без разлике дал је лето, а ја кроз окна оних малих, старих, дрвених прозора танких стакала гледам пут Градине.
Сад ће, знам да ће сад, одавно су отац и стричеви упртили косе о рамена, насули бидон ледене воде с врела и приде флашу лозоваче, чуо сам чашице, оне за један али дооообар гутљај, како звоне ко прапорци у стрика Драгановој шареници…

Сад ће, знам. Сад ће планином да јекне то звоно за јутрење кад браћа Меденице и кумови Радовићи почну да откивају косе, једнако ритмично тукући чекићима о њихове оштрице…
Сви ко један: Момчило мој, стричеви Драган, Мирослав, Миодраг, кумови Вељко, Шћепан и Ђоко, вазда су виртуози ливадских „виолина“ косили оба имања ко једно. Не међаши се с кумовима! Нема ту љесе нит кочева докле је наше а одакле њихово- ко ће душу да раздели?

Градина је била једнако наша и њихова а опет само моја и кума Драгића!
Одрасли смо на њој. С ње му се и гроб види мада знам да је још тамо, у оној некошевини, само се сакрио негде иза лесковине а лажу ме да га више нема…
Звони планина, одјекује јутрењем косача, осећам мири цицваре, јак и заситан, преједе се човек само од мириса…
Чујем Ћетана како рже, вазда тај некуд лута па се у сумрак ко коцкар што је изгубио све покајничким кораком, смишљајући какву лаж да све порекне, врати кући.
Устрчим до Градине. Све потоком навише, између букава у које је отац урезао братовљево и моје име, поред већ сађенутих навиљака па право до престола.
Престола мог градинског краљевства- камен обрастао маховино, одвајкад је ту, најудобнији камен на кугли земаљској…
Седимо мој Драгић и ја, чекамо да косци викну да узмемо бидоне и отрчимо по воду, а ливада… Ништа на овоме свету не мирише хиландарска кандила и градински откоси док у њима мирсно умире стотину свакојаких цветова. Ништа, кунем вам се!

Ћутимо и гледамо тај божији поредак- сваки косач за по откос иза претходног, грабе један за другим па застану, потегну билегије из водијера да дооштре косе и наставе.
Водијери, сваком остали од прађедова, прављени за вечност, „карађорђеве звезде“ најбољих косача! Не баста сваком јаворов водијер, не стоји му ко знамење, не злати се на појасу косача ако му дорастао није, а отац, стричеви и кумови јесу.
Могао бих вам писати до у бескрај о плесу косача на најлепшој ливади која најмирисније умире и васкрсава али журим…

Журим да јој стигнем. Да се пробијем кроз некошевину, омаре и сећања до моје Градине.
Да заседнем на свој престо и исплачем звона за јутрење што се више не чују.
Да видим стричеве и кумове како косе неке небеске ливаде, ваљда сигурно лепе ко Градина!
Да Ћетан зарже па узгалопира по облацима.
Да се с мојим Драгићем најлепше исћутим, лажу да га више нема…
Да мајци понесем на гроб цвећа што најмирисније умире.
Да кажем Момчилу мом како су сви још на Градини, откивају косе, ишту бидон хладне воде, певају…
Да се нагледам свог детињства, да загрлим мајку непреболну кад ме дозове ветром с Вучја, да сам опет дете најлепше планине и да су опет сви на Градини…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: