Потјерница

Пише: Коча Павловић

Оптужба против ЦИА оперативца Џосефа Асада (Јосепх Ассад) и Катнићево тражење његовог изручења је политичко самоубиство Мила Ђукановића.

Јер је од почетка јасно да САД, које никада никоме нијесу изручиле свога држављанина, неће ни Црној Гори изручити никога, а посебно не траженог оперативца ЦИА. Уосталом, Црна Гора је још увијек потписница оног срамног Споразума (а потписао га баш М.Ђ.) по коме припадници америчких војних и безбједносних структура не одговарају пред црногорским правосуђем. Истовремено је прилично извјесно да ће то очекивано одбијање Асадовог изручења бити шлагворт и платформа за нову хајку Мек Кејнових неокона, обезглављених демократа и њихових корпоративних медија, против Трампа у САД-у.

Тако ће се поред Андрије Мандића и Милана Кнежевића ускоро, по свој прилици одмах након љетње паузе, и Доналд Трамп морати почети бранити од фарсе зване “руски државни удар”. А за узврат, милионски аудиторијум телевизије Фоx ће убрзо сазнати истину – да је Ђукановић корумпирани деспот са криминалним окружењем и бивши ратни хушкач на Дубровник, да је СДТ Катнић партијска батина са криминалним везама, те да је и он осумњичен за ратне злочине у Цавтату, а да је “кључни свједок” Синђелић убица у бјекству од (опет!) хрватске потјернице. Укратко, могло би се десити да се и питање ратних злочина у Хрватској извуче из нафталина и поново актуелизује, и то на глобалној медијској сцени. А и корупција у ‘афери Телеком’ (у којој је амерички суд препознао Ђукановића и његову сестру као корумпиране) је нешто на чему би (уз ратне злочине) нова Трампова амбасадорка у Подгорици могла да почне да инсистира.

Зато је ово поступање СДТ-а једно “убрзавање низ низбрдицу”, којом се Ђукановићева “екипа” котрља ка своме крају. Ово суицидално Катнићево тражење изручења Џозефа Асада представља први, значајан и велики корак у процесу политичког поништавања Катнићеве измишљотине о “руском државном удару”. Измишљотине која додуше није нити једног трена имала разумну “процесну тежину”, али је њена политичка “тежина” и употребљивост, а посебно на глобалној сцени, била једино вриједна и неспорно велика.

Сада се види да недавно Трампово помињање Црне Горе на телевизији Фоx није било ни мало случајно, и види се да се на Самиту у Хелсинкију очигледно причало и о Катнићевој Великој лажи.

Немогуће је не уочити да ће предвиђено Ђукановићево аргатовање у новој анти-Трамп кампањи, и довођење Црне Горе у жижу дешавања на Капитол Хилу, изазвати тектонске промјене на домаћој политичкој сцени. Изазваће престројавање и јасно сврставање “за” и “против” Трампа и “руског државног удара” (Јеси ли за Мила или Трампа?).

У опозицији ће, рецимо, то онемогућити наставак јавног ћутања о стаљинистичком прогону ДФ-а, а тајног теренског (прорежимског и лешинарског) дјеловања ‘Људи за 21.вијек’. Видјеће се да је та релативно успјешна стратегија разбијања опозиције напустила Црну Гору заједно са клинтоновском амбасадорком Ујехаром. Наиме, разбијање опозиције и закономјерно снажење Мила Ђукановића, у тој новој ситуацији, више неће бити интерес САД. Па ће зато цјелокупна “гражданска опозиција” (којој је Ујехара била и идеолог и послодавац) морати хитно пронаћи нови пут и начин да спаси властиту главу.

Коалицији “краваташа” ће бити очито тешко, ако не и немогуће, да се на питању “руског државног удара” јасно окрену против Мила и да подрже Трампа (а тиме и Андрију и Милана). Али ће то опредјељивање вишеструко теже ‘пасти’ премијеру Душку Марковићу, којему је досадашња клинтоновска политика била намијенила улогу новога Мила Ђукановића. Стога он сада у Берлину ужурбано тражи новог покровитеља за настављање досадашње политике : и против Мила и против Трампа и против “разорног руског мијешања”.

Стратешки је бесконачно глупо поступање СДТ у случају ЦИА оперативца Џозефа Асада. Бесконачно глупо и дијаметрално супротно досадашњој, врло успјешној “low profile” стратегији Ђукановићевог режима. Који је, захваљујући том ћутању и послушном извршавању америчких налога, успијевао да три деценије опстаје као “заборављена балканска аутократија”, како нас је виспрено назвао британски конзервативац Данијел Ханан. Па и сама Катнићева лаж о “руском државном удару” је до сада опстајала управо на ћутању оних који без дилеме знају шта се заиста дешавало у октобру 2016. То ћутање “обавијештених” је отворило простор за брутално изборно насиље у октобру 2016. , а потом и за стаљинистички прогон ДФ-а. То ћутање је омогућило и то да се лаж о црногорском “државном удару” високо попење на глобалној листи “малигних руских непочинстава”. Одмах иза наводног руског мијешања у америчке изборе, и иза наводног тровања Скрипаља у енглеском Салзберију.

Стога је кључно питање : Зашто је Ђукановић одустао од те стратегије, и напрасно се, што би рекао Народ, “упртио у велике гаће”?! Зашто се Ђукановић активно укључује у кампању против Трампа?!

Једино сувисло објашњење овог Ђукановићевог очајништва – јер како другачије назвати његову одлуку да себе изнајми Мек Кејну за његов сукоб са Трампом – јесте да је црногорски аутократа имао поуздану информацију да су он и његова екипа свакако “отписани” од стране Предсједника САД. И да им зато не преостаје друго него да пристану да буду “гориво” за још једну кампању против “проруског” ПОТУС-а. Којега обезглављене америчке демократе не могу побиједити на изборима, па им не преостаје ништа друго него да још једном покушају да га смијене.

Овај “црногорски слој” је, у том смислу, вјероватно последњи тег који анти-Трамп коалиција додаје на вагу свога иницијалног плана да наводну “Путинову лутку” која сједи у Овалном кабинету Бијеле куће коначно догурају до импичмента. Јер је наредна година предизборна, а свима је јасно да ће их, ако дочека крај овог мандата, Доналд Трамп “одувати” на предсједничким изборима 2020-е.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: