Рат против заборава професорке Аврамов

Пише: Марко Танасковић

Када је 2. октобра 2018., у 101. години, престало да куца већ увелико ослабљено срце легендарне професорке међународног права Смиље Аврамов, жене челичног карактера и потпуне доследности, Србија је остала без једног од најумнијих, најобразованијих и најчаснијих представника истинске националне елите. Иако је својим јавним деловањем и написаним књигама вишеструко задужила нашу земљу, мора се приметити да је опроштај од Смиље Аврамов био, баш као и њена слабо посећена сахрана, прилично скроман, а део јавности такође је непријатно изненадило сазнање да цењена професорка никада није постала члан Српска академије наука и уметности.

Аврамов – светло у тами

На њен стоти рођендан, пре мало више од пола године, њене колеге са Правног факултета одале су јој почаст на свечаној прослави и вечери током којих је професор Бранко Ракић закључио да је „сретењски“ датум њеног рођења (15. фебруар 1918.) дубоко симболичан, јер је професорка читавог живота била борац за слободу и правду, државу и нацију. Бог је професорки Аврамов подарио постојан карактер, доследност јаке и зреле личности и необично дуг и плодан живот, а она га је посветила неуморној борби за истину о страдању српског народа у XX веку. Током бурних деведесетих година минулог столећа, када се по други пут у крви распадала заједничка држава, а читав српски народ био сатанизован и изложен страховитим притисцима да прихвати искључиву кривицу за рат и разарања, професорка Аврамов била је светло у тами, један од најпродорнијих, најубедљивијих и најдоследнијих бранилаца српског становишта у свету. И треба рећи и најинтелигентнијих!

Захваљујући огромном угледу и ауторитету који је уживала у иностранству, везама које је стекла као предавач на најпрестижнијим универзитетима, искуству које је „испекла“ током вишедеценијског истраживачког рада, као и беспрекорном познавању неколико страних језика, професорка Аврамов успела је да дође до приступа у неке од најтајнијих и најчуванијих страних архива. Књиге које су настале као резултат њених темељних истраживања, написане беспрекорним стилом и поткрепљене необоривим доказима и чињеницама, спадају у сам врх светске литературе из области међународног права и политикологије.

Оне су, такође, незаобилазна полазна тачка за сваког ко жели да разуме трагичне догађаје на подручју бивше Југославије, али и шире међународне околности и процесе који су довели до таквог расплета. Вансеријски вредна појединачна дела професорке Аврамов као што су „Трилатерална комисија: Светска влада или светска тиранија“, „Опус деи, нови крсташки поход Ватикана“ и „Цивилно друштво и невладине организације: алтернативни модел светске заједнице“, посматрани као једна целина, разоткривају глобални контекст, колоквијално називан „новим светским поретком“, у коме је било могуће да се догађаји у бившој Југославији одиграју на свима познат начин.

Посебан куриозитет представља чињеница да је она већину тих књига написала у деветој деценији живота, као и да је обим обухваћених тема и података тако опсежан да би у нормалним околностима захтевао рад читавог института за њихову обраду, што довољно говори о њеној интелектуалној супериорности, фанатичној посвећености и упорности са којима је приступала послу. За професорку Смиљу та дела, међутим, била су много више од академског и научног изазова и патриотске дужности, она су, пре свега и изнад свега, породични дуг према пострадалима из њене фамилије и дубоко схваћени категорички, морални императив у рату против заборава једног забораву склоног народа.

Порекло из столетне угледне породице Срба из Хрватске

Да би у потпуности разумели ту њену животну мисију, потребно је да се укратко упознамо са њеном породичном историјом. Смиља Аврамов рођена је 15. фебруара 1918 у Пакрацу, у тадашњној Аустроугарској, пред сам крај Првог светског рата, у имућној српској породици Благојевић. Њено детињство обележили су складни породични односи, али и строг патријархални одгој, у коме су вера и приврженост Српској православној цркви играли круцијалну улогу. Њен отац, инжењер, васпитавао је своје четворо деце (две ћерке и два сина) тако да развију озбиљне радне навике, јак карактер и дубок осећај националне припадности.

Гимназију је завршила у Сушаку 1936., након чега је уписала студије права у Бечу. На факултету је упознала свог будућег супруга Душка, убеђеног, предратног комунисту, са којим је ускоро склопила брак што је изазвало противљење њене породице. Односи са родитељима изглађени током једне Бадње вечери.

Убрзо су избијање Другог светског рата, пад Краљевине Југославије и оснивање Независне Државе Хрватске растурили читаву породицу и довели све чланове у велику опасност. Смиља са супругом бежи из Хрватске, али остатак њене породице бива изложен притисцима и насиљу. Дојучерашње добронамерне комшије и пријатељи Хрвати претварају се преко ноћи у крвожедне прогонитеље и усташке џелате. Смиљин отац једне ноћи бива приведен и депортован у Јасеновац, и то од стране кућног пријатеља породице. У Јасеновцу је и убијен, а поред њега још најмање десет припадника шире породице изгубило је живот у НДХ-а на најстрашније могуће начине.

Велика имовина породице је конфискована, а ни након ослобођења и успостављања комунистичке власти она није чак ни делимично враћена. Смиља је више пута јавно говорила да је тачно знала у чијој кући је завршио намештај њене породице, клавир њене мајке и богата колекција уметничких слика, али и да су јој „другови“ саветовали да не говори о томе превише и да не таласа.

Касније, по завршетку рата, посећује Јасеновац где јој један бивши логораш, јеврејски лекар из Сарајева који је радио као гробар, показује тачно место на коме је скончао њен отац и описује начин егзекуције. То трауматично искуство заувек је обележило њен живот и усмерило правац њеног научног деловања и рада.

Смиља Аврамов постаје након рата професор међународног права на београдском Правном факултету, али и један од највећих светских експерата за релативно нову проблематику геноцида као правне категорије. Категорички императив јавља се у виду преданог и пожртвованог педагошког рада са студентима на факултету, где важи за једног од најомиљенијих професора, али и кроз прикупљање историјске грађе и научне литературе за велику студију о геноциду над српским народом у НДХ. Због инсистирања на речи „геноцид“ у предавањима студентима, а у односу на монструозне злочине на простору НДХ за време Другог светског рата, професорка Аврамов трпи критике декана и колега на Правном факултету, а у једном тренутку бива и искључена из партије.

Вишедеценијска политика прећуткивања и потискивања истине о геноциду над Србима у име лажног братства и јединства током титоистичког периода довела је до понављања догађаја из 1941. године које је Смиља Аврамов као девојка преживела. Категорички императив налагао је да сва своја знања и способности стави у службу свог народа и своје земље у отпору лажној медијској слици која је о дешавањима у Југославији тенденциозно креирана.

У њеној књизи „Постхеројски рат Запада против Југославије“ (1998) детаљно су приказани међународни контекст и историјске околности у којима се одиграо распад Југославије. Кумулативни ефекти дуготрајног процеса деловања спољног фактора и исхитрено признање сецесионистичких република, противно повељи Уједињених нација и завршног акта из Хелсинкија, били су злочин против мира у односу на Југославију и, у нормативној хијерархији међународној поретка, „кровни злочин“ из кога произилазе сви остали, каснији злочини.

Професорка Аврамов такође даје изванредну и свеобухватну анализу унутрашњег механизма разарања државе и непосредан увид у документа која су претходила грађанском рату деведесетих година, с обзиром на то да је у својству члана преговарачке групе српске стране учествовала у преговорима са Хрватима, договореним на састанку Милошевић-Туђман у Карађорђеву, које је хрватска страна самоиницијативно напустила априла 1991. након чега су уследили напади на касарне ЈНА и разбуктавање сукоба. Ова књига представља праву документарну ризницу која не само да задовољава радозналост читалаца-лаика које занима да боље и потпуније разумеју механизме кризе у којој смо се нашли као народ, већ и легат за научнике и истраживаче који ће се у будућности бавити том темом.

Капитално дело „Геноцид у Југославији“

„Постхеројски рат Запада против Југославије“ је, уз „Геноцид у Југославији у светлу међународног права“ из 1992., представљао основу њеног каснијег капиталног, двотомног дела „Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991-…“, које сачињава синтезу свих њених стечених знања и научних стремљења, као и круну напора да страдање своје породице и свог народа отргне од заборава. Треба напоменути да је ову књигу од непроцењивог значаја, као и све остале у оквиру њених сабраних дела, издала београдска Академија за дипломатију и безбедност, чиме је дат огроман допринос култури сећања у Срба.

У првом делу првог тома ове раскошне, али истовремено тужне и мучне мултидисциплинарне студије представљене су теоријске поставке геноцида, историјски приказ развоја норми новог међународног кривичног права и израда и усвајање Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Други део првог тома посвећен је геноциду над српским народом у Другом светском рату, од окупације и поделе Југославије до ослобођења. Посебно су приказани злочисни на немачком, мађарском, бугарском окупираном подручју, као и геноцид на Косову и Метохији, а највећи део посвећен је геноциду над Србима у Независној држави Хрватској.

Други том, посвећен је послератном периоду, генези сепаратизма, новим облицима геноцида, као и наставку геноцида над српским народом на просторима у којима је спровођен и током Другог светског рата. На самом почетку књиге, професорка говори о специфичности ситуације у вези са проучавањем геноцида над Србима, који је донедавно и у самој Србији био табу тема.

„Геноцид над Србима није избрисан само из светске историје, него све донедавно био је избрисан и из националне историје. У нашим уџбеницима тај феномен је просто изостављен, за њега се није нашло место ни у фуснотама. Међутим, треба рећи да је недостатак научно утемељених расправа о геноциду у некадашњој Југославији много сложенији проблем, но што би се то, на први поглед, могло закључити. Научни радници остајали су неми пред деликатношћу ситуације са којом су били суочени у једном вешто изрежираном револуционарном времену.

Евидентно је да се без емпиријских истраживања не могу вршити теоријска уопштавања, а у атмосфери лажног заноса о „братству и јединству свих наших народа“ није било места за описе злочина, стравичних и несхватљивих обичном човеку.
Како прићи геноциду ван могућности његовог логичног лоцирања у било којој равни односа: човека према човеку, човека према Богу и обрнуто. Како објаснити Јасеновац, и друге концентрационе логоре, те модерне фабрике смрти, Јадовно и друге крашке јаме пуњене српским лешевима, чије је постојање значило крах свих моралних правила, па и метафизичких норми. Није се то уклапало у један виртуелни брозовско-кардељевски свет.

Геноцид једнострано масовно и озакоњено убијање од стране државе

Помињање геноцида, чак и на маргинама, изазивало је неочекивано оштре реакције, индивидуалне и колективне. Деликатност ситуације произилазила је и из околности да се један број Хрвата, истина веома мали, солидарисао са жртвама геноцида, било као ратни заробљеници који су одбили да се врате кућама, иако им је то нуђено, било као герилци кои су се нашли у истим редовима са Србима и Јеврејима.

Није у овом случају битан број; моралне вредности не могу бити предмет математичких калкулација.“ Професорка Аврамов велики простор у књизи посвећује разлици између рата и геноцида, геноцида и масакра, геноцида и злочина против човечности, ратних злочина и холокауста. Геноцид је једнострано масовно и озакоњено убијање од стране државе, односно њеног бирократског апарата . Изоловани масакри зато не могу да се подведу под појам геноцида. Разлика је у томе што је геноцид унапред планирана и добро припремљена акција с одређеном намером, док је масакр спонтани акт, тренутна операција која произилази из датог тренутка и чији су циљеви ограничени.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: