14. новембар – Дан када су на Цетињу 1944. године лоши ђаци убили своје професоре

Написао проф. Предраг Вукић, приредио: Јован Маркуш

Суноврат грађанског Цетиња, који траје и данас, отпочео је одмах по његовом ослобођењу. У цетињским данима дугих цијеви стријељано је без икаквог суђења и пресуде 28 грађана Цетиња.

И данас, послије 74 године, на цетињском новом гробљу налазе се необиљежене хумке са земним остацима погубљених, иако су њихова имена позната.

Све до данас званична историографија третирала је процес егзекуције на Цетињу као табу тему, неподобну за темељно научно истраживање.

То неписано правило прекршио је историчар Предраг Вукић, који је први почео да истражује и пише о том братском сатирању.

Све значајне личности из војно-политичког апарата Црне Горе избјегле су, ових година, да се одреде према овој егзекуцији. Једини изузетак учинио је генерал-пуковник и народни херој инг. Блажо Јанковић који је јавно проговорио и објаснио разлог ликвидације професора, истичући да су њих убили „ђаци понављачи”.

Да се запазити да погубљени грађани нијесу припадали ниједној зараћеној страни нити су се за вријеме рата активно бавили политиком.

Није тешко закључити да су овакве егзекуције упрљале ослобођење земље од окупатора и предодредиле нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса.

Ово подсјећање само је корак на путу очишћења и просвјетљења једноумља и мрака ка историјском помирењу које се не може постићи док се на цивилизован начин не обиљеже безимене хумке остале послије братског сатирања.

Партизанске егзекуције на Цетињу

Послије искрцавања англоамеричких трупа у Француској, јуна 1944. и неумољиве офанзиве Црвене Армије на руском ратишту услиједило је масовно потискивање њемачке војне силе на свим фронтовима и рат је коначно ушао у с8оју завршну етапу, пише проф. Предраг Вукић.

У раздобљу од септембра до децембра 1944. г. партизанске војне снаге извршиле су заузимање свих градских центара у Црној Гори и спровеле успјешно протјеривање њемачких окупационих трупа из Црне Горе.

На жалост, ослобођење од њемачке окупације и слом фашизма као и изразито тоталитарног и нечовјечног поретка није истовремено означило успостављање новог праведнијег и хуманиЈег друштвеног система, који би се темељио на начелима парламентарне демократије и поштовању основних људских и грађанских права, већ побједу бољшевизма, који је слично фашизму укинуо парламентарну демократију и вишепартијски систем и суспендовао основне грађанске слободе.

Једна од основних карактеристика бољшевизма потврђена историјским искуством у сзим државама у којима је овај друштвени систем освојио власт је и спровођење немилосрдне и бескрупулозне физичке ликвидације свих грађана који из било којих разлога сметају носиоцима оваквог друштвеног поретка.

Примјењујући методе својих идеолшких инспиратора Лењина и Стаљина, Одјељење за заштиту народа (ОЗН-а)за Црну Гору је састављала спискове за ликвидацију свих оних грађана који су се макар и вербално замјерили комунистима.

Послије протјеривања њемачких трупа, партизанске јединице које су заузеле ослобођене градове у Црној Гори одмах су без оклијевања и адекватног судског поступка извршиле егзекуцију свих грађана који нијесу одступили са четницима, а чија су имена била назначена на списковима за погубљење „неподобних“.

“Као административни центар Црне Горе, Цетиње у томе није могло бити изузетак, већ само још један трагичан примјер  који потврђује Лењиново правило да нема и не смије бити милости према “класним непријатељима.“

Дана 13. новембра 1944. године Цетиње су ослободили борци Десете црногорске ударне бригаде под командом Николе Бановића.

Већ истог дана увече према припремљеном списку за егзекуцију, ухапшено је 14 грађана. Стријељани су 14. новембра у Хумцима код Новог гробља у Цетињу. Погубљени су:

1. ЈОКО ГРУЈИЧИЋ, директор учитељске школе на Цетињу
2. МИЛОСАВА ГРУЈИЧИЋ, РОЂ. КУСОВАЦ, супруга директора Јока Грујичића.
3. ДР ЈОВАН И. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ, професор физике и хемије у цетињској гимназији.
4. МИЛЕВА ПЕТРОВИЋ, РОЂ. СТАНИШИЋ, супруга проф. Јована Петровића Његоша.
5. МИРКО ДРАГОВИЋ, управник Народног позоришта на Цетињу.
6. МАРКО САВОВ ПЛАМЕНАЦ, начелник финансијског одељења Краљевске банске управе на Цетињу.
7. НИКОЛА БАЈОВ ПОЧЕК, дипломирани правник.
8. МОМЧИЛО ЗЕКОВИЋ, полицијски чиновник.
9. ИВАН МИЛАЧИЋ, заступник фирме „Сингер“ на Цетињу.
10. ВУКО ПЕЈОВИЋ, општински чиновник.
11. МИЛЕВА БОРОЗАН општинска чиновница.
12. ВАСИЛИЈЕ КАПИСОДА, ученик гимназије
13. НИКОЛА МИЛАШЕВИЋ, столар
14. ВЈЕКОСЛАВ АНДРЕЈЕВ, занимање непознато.

Али, то није био крај егзекуција. Већ 14. новембра- ухапшено је још 14 грађана. Стријељани су 15. новембра на истом мјесту на коме је извршена претходна егзекуција, у Хумцима код Новог гробља у Цетињу, Погубљени су:

1. ИЛИЈА ЗОРИЋ, директор цетињске гимназије.
2. МИХАИЛО ЗОРИЋ професор историје у цетињској гимназији.
3. НИКОЛАЈ ДОРИМОДОВ, професор зјеронау.ке у цетињској гимназији.
4. МАРКО ПЕРОВ МАРТИНОВИЋ, послужитељ цетињске гиманазије.
5. ДУШАН ЛУКИН ВУЈОВИЋ, поручник краљевске југословенске војске.
6. МИЛО ПРЉА, ИНЖИЊЕР агрономије.
7. ЉУБО ИЛИН КНЕЖЕВИЋ, поштански чиновник.
8. НИКО МАШАНОВ КРИВОКАПИЋ, поштански чиновник.
9. ТОМО МИЛОШЕВИЋ, предсједникцетињске општине у краљевској Југославији.
10. НИКО САВОВ МИЛОШЕВИЋ, чиновник Државног музеја на Цетињу.
11. СТАНКО МАШОВ ФИЛИПОВИЋ, чувар манастирске шуме на Цетињу.
12. АЛЕКСАНДАРА МАТАНОВИЋ, кћер цетињског апотекара Крста Матановића.
13. ЂУРО ПЕРИШИЋ, месар.
14. ВЕЦЕСЛАВ ВАЦЕК, полицијски агент.

Судећи према вјеродостојним подацима, средином новембра 1944. године егзекутори ОЗНЕ- е стријељали су 28 грађана у Цетињу.

Са новим егзекуцијма није се наставило иако су планиране. Према сјећању старијих грађана, у Цетињу су у то бесудно вријеме ширене гласине да је првобитно постојао списак саименима 42 грађана из Цетиња одређена за погубљење, али је нечијом интервенцијом списак редуциран на 28 имена.

Сви ови грађани погубљени су без претходно спроведеног судског поступака. Одамх по извршеним егзекуцијама Ратни војни суд на Цетињу објавио је плакат на коме су поименично наведена имена свих стријељаних грађана који су осуђени на смрт због „сарадње са окупатором.“

За сваког од њих наведен је тачан датум погубљења. Овај плакат је истканут на јавним мјестима у граду, али је по наређењу мјесних „народних“ власти убрзо повучен. У ствари, никаквог судског поступка није ни било већ су сви ови људи одведени из својих домова право на стратиште без и најмањих судских формалности.

Према сјећању савременика тога трагичног раздобља наше прошлости који су лично познавали своје пострадале суграђане, нико од њих није заслуживао ни смртну казну нидугогодишњу временску робију.

Погубљени су због својих антикомунистичких увјерења, а не због конкретних кривичних дјела против човјечности којих није ни било. Многи од њих  су избјегавали активно бављење политиком, а нико од њих колико нам је познато, није активно учествовао у извршењу појединачних или масовних убистава, паљевина и примјени осталих насилних мјера ратног терора.

Међу њима је било и неколико угледних грађана Цетиња.

Професор Илија Зорић рођен је 7. фебруара 1892. године на Цетињу у породици Јосифа Зорића и Јоване рођ. Мартиновић. Гимназију је свршио на Цетињу 19 10. године а студије славистике у Кијеву. Био је професор књижевности у цетињској гимназији(од 1914-32.), инспектор просвјетног одјељења Краљевске банске управе на Цетињу, директор которске гимназије (од 1934-40), а потом директор цетињске гимназије од 1940-44. ) Активно је учествовао у културно- просвјетном животу Цетиња.

Био је члан уређивачког одбора цетињског историјског часописа.“Записи“ (од 1927-30). и један од уредника „Записа“ (од 1932-33). Поред „Записа сарађивао је у студији „Цетиње и Црна Гора“ (Београд 1927,) и у зборнику „Алманах-шематизам Зетске бановине“ (Сарајево 1931.).

Писао је књижевне рецензије о многим нашим писцима, пратио рад цетињског Народног позоришта и нарочито књижевну публицистику и развитак штампе у Црној Гори. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 52. години живота.

Његов млађи брат професор Михаило Зорић, који је погубљен истога дана, рођен је на Цетињу 9. новембра 1900. Био је професор историје у петињској гимназији (од 1925-1944.) НаписаоЈеи објавиостудију „Краљ Никола Петровић Његош (младост и прве године владе)“ Студија је објављена на Цетињу 1935. и броји 30 страница. Написана је на основу објављене литературе и необјављене документације цетињског архива.

Професор Јоко Грујичић рођен је у Горњем Загарачу 20. септембра 1891. у породици Марка Грујичића и Плане рођ. Маркишић. Био је професор француског језика у цетињској гимназији (од 1914- 1936), в. д. директор цетињске гимназије (од 1936- 40). и директор учитељске школе на Цетињу (од 1934- 44).

Стријељан је 14. новембра 1944. на Цетињу у 53. години живота заједно сасупругом Милосавом рођ. Кусовац.

Професор Николај Дориомедов рођен је 22. фебруара 1892. у Кијеву у породици Георгија Дориомедова и Анастасије рођ, Гроздов. Свршио је духовну академију у Кијеву 1916. послије октобарске револуције избјегао је у Југославију.

Био је професор Цетињске богословије (од 1921- 26.) апотом професор богословије Св. Сава у Сремским Карловцима(од 1926 -32). Одлуком св. Синода од 19. августа 1932. премјештен је у цетињску богословију.

По други пут био је професор цетињске богословије (од 1932-35). а потом професор вјеронауке у Државној учитељској школи на Цетињу (од 1935- 41).

За вријеме окупације (од 1941- 44.) био је професор вјеронауке у цетињској гимназији. Указом кнеза намјесника Павла од 27. јануара 1940, године одликован је Орденом Св. Саве V степена. Стријељан је на Цетињу 15. новембра 1944. у 52. живота.

Др Јован Петровић Његош рођен је 15. августа 1897. године у Његушима у породици Ивана Гајова Петровића Његоша и мајке рођ. Поповић. У Његушима је завршио основну школу, а нижу гимназију на Цетињу.

Средњу поморску школу уписао је у Котору гдје је завршио два разреда. Послије уласка Црне Горе у рат против Аустро- Угарске у љето 1914. године напустио је школовањеи ступио у редове црногорске војске учествујући у окршајима са аустро- угарском армијом.

Након окупације Црне Горе отступио је кроз Албанију почетком 1916. а потом наставио школовање у Италији. У Ђенови је свршио средњу школу и студије да би убзро стекао и звање доктора филозофије. После свршеног школовања вратио се у Југославију и посветио просвјетном раду.

За вријеме краљевске Југославије биоје професор у поморскимшколамау Бакру и Дурбровнику , а затим је радио као професор гимназије у Косовској Митровици и у Београду док је у раздобљу од 1929- 1932. године био суплент цетињске гимназије. У току окупације био је професор физике и хемије у цетињској гимназији.

Стријељан је 14. новембра 1944. на Цетињу у 47 години живота заједно са супругом Милевом рођ. Станишић.

Дугогодишњи предсједник цетињске општине Томо Милошевић рођен је 9. августа 1886. године на Цетињу у породици Андрије С. Милошевића и Киће рођ. Мартиновић.

У државну службује ступио 1. октобра 1905. и каосудија цетињског окружног суда наименован је 3. новембра 1920 године за предсједника цетињске општине. Афирмисао се као изузетно креативан и прдузимљив градоначелник.

„За вријеме његовог предсјединштва општина цетињска осјетно је пошла напријед. Проведено је финансијско и администратвино уређење, подигнуте су двије модерне тржнице и једна основна школа, отворне су и предате саобраћају неколике важне улипе, откупљена зграда дјечијег забавишта и земљиште за нову централну оснонву школу, двоструко је увећана елктрична централа и набављен материјал за нови цетињски водовод, подигнут је нови општински парк и уређен стари, улице су засађене разним дрвећем итд. „(Илустровани званични алманах шематизам Зетске бановине, Сарајево 1931, стр. 238)

Томо Милошевић је активно учествовао у разним културно-просвјетним и националним удружењима. Одликован је орденима Бијелог орла В степена, Југословенске круне IV степена и румунском звијездом IV степена.

Дужност градоначелника Цетиња вршио је искључиво за вријеме краљевске Југославије, али не и у току окупације па је самим тим нејасно због чегаје погубљен када није сарађивао са окупторским властима. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 58.

Мирко Драговић је рођен 1896. године у Улцињу у породици историчара и професора Марка Драговића и Јелене рођ. Газивода. Основну школу и гимназију је свршио на Цетињу, а потом се уписао на Правни факултет у Београду који није завршио.

У Подгорици покренуо је и уређивао недељни лист ,Глас Зете“ чији је први број изашао 3. маја 1928. и који је послије двадесет бројева престао да излази,5.јуна 1930. Филмско образовање стекао је у Берлину.

Био је први црногорски школовани редитељ и први филмски радник Црне Горе. Аутор је синопсиса за филм „Закон црних брда“ који је 1928. снимило предузеће „Деви филм“ из Берлина. За вријеме окупације био је управник Народног позоришта на Цетињу. Стријељан је на Цетињу 14. новембра 1944. у 48. години живота.

Марко Пламенац је рођен 26. септембра 1885. године у Бољевићима у Доњој Црници код Бара у породици Сава Пламенца и Марије рођ. Кусовац.

Био је начелник финансијског одељења Краљевске банске управе на Цетињу. Стријељан је 14. новембра 1944. на Цетињу у 59. години живота.

Никола Почек је рођен 5. маја 1906. године на Цетињу у породици Баја Почека и Милице рођ. Пејовић. Студије права свршио је у Загребу.

Био је чиновник финансијског одељења банске управе Савске бановине у Загребу да би потом био постављен за чиновника финансијског одељења банске управе Зетске бановине на Цетињу, Стријељан је 14. новембра 1944. на Цетињу у 38. години живота.

Љубо Кнежевић је рођен 6. септембра 1903. године на Цетињу у породици Илије Кнежевића и Стане рођ. Прља. Свршио је нижу гимназију и поштански техникум на Цетињу. Био је поштански инспектор Дирекције ПТТ на Цетињу и предсједник Скупштине поштара Зетске бановине као и предсједник фудбалског клуба „Слога“ из Цетиња. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 41. години живота.

Нико Кривокапић је рођен на Цетињу у породици Машана Кривокапића и Марије рођ. Радоњић. Тачан датум рођења није нам познат. Био је поштански инспектор Дирекције ПТТ на Цетињу. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу.

Мило Прља је рођен у Љуботињи 1900. године у породици Мргуда Прље и Стане рођ. Дапчевић. Гимназију је завршио на Цетињу, а у Перуђи (Италија) је свршио агрономију 1924, Уочи окупације био је чиновник пољопривредног одјељења банске управе Зетске бановине на Цетињу. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 44. години живота.

Душан Лукин Вујовић је рођен 6. фебруара 1914. године у Чевским Ублима код Цетиња. По професији био је пјешадијски поручник краљевске југословенске војске. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 30. години живота.

Марко Перов Мартиновић је рођен у Бајицама на Цетињу 1897. Пуних 18 година био је послужитељ цетињске гимназије, почев од 1926. Стријељан је 15. новембра 1944. у Хумцима на Цетињу у 47. години живота.

Ђуро Перишић је рођен на Цетињу 1904. године у породици Пека Перишића и Марије рођ.Ђукић. По професији био је месар. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 40. години живота.

Станко Филиповић је рођен 5. августа 1883. године у Добрском селу код Цетиња у породици Маша Филиповића и Јоше рођ. Мартиновић. Био је чувар шуме цетињског манастира. Стријељан је 15. новембра 1944. у Хумцима на Цетињу у 61. години живота.

Нико Милошевић је рођен 13. фебруара 1898. године на Цетињу у породици Сава Милошевића и Марије рођ. Вуковић. Био је чиновник Државног музеја на Цетињу. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 46. години живота.

Александра Матановић је рођена 21. марта 1917. године на Цетињу у породици цетињског апотекара Крста Матановића и Ане рођ. Петровић Његош. Њена мајка Ана је била ћерка војводе Боже Петровића, рођака краља Николе. Гимназију је свршила на Цетињу 1936. године, а студије енглеског језикау Београду 1940. Стријељана је 15. новембра 1944. на Цетињу у 27. години живота.

Њен млађи брат Павле Матановић, студент фармације, отступио је сг/ четницима из Цетиња у новембру 1944. и у отступању је изгубио живот. Вријеме, мјесто и околности у којима је страдао нијесу познати.

Што се тиче осталих грађана који су погубљени у овим дводневим егзекуцијама није нам, нажалост, било могуће доћи до основних биографских података и о њима.

Све до данас званична историографија третирала је процес егзекуција извршених на Цетињу и у другим градовима Црне Горе крајем 1944. године као својеврсну табу тему неподобну за темељно научно истраживање, па ова тематика до сада уопште није подобно изучена нити расвијетљена.

Имена наредбодаваца и извршилаца ових егзекуција барем званично осталасу непозната и непрозвана. Архивска грађа која би нам могла пружити јасне и децидне одговоре на овај проблем остала је недоступна научној и националној јавности и послије протока 50 година од ових трагичних догађаја.

Она се несумњиво чува у архиви МУП- а Црне Горе, а дјелимично и у архиви савезног МУП-а у Београду, али њено коришћење у научно-истраживачке сврхе ни сада није могуће. Све значајне личности из војно-политичког апарата НОП-а у Црној Гори за свих ових педесетак година избјегле су да се конкретно одреде према овим егзекуцијама па тако и према дводневним погубљењима групе грађана на Цетињу у новембру 1944.

Нико од њих, што је заиста индикативно није осудио, али ни одобрио ове епзекуције вјероватно зато јер је и њима било јасно да су оваква масовна стријељања била непотребна и бескорисна по интересе нове државне власти.

Дугогодишњи директор Историјског института у Подгорици, академик др Димитије-Димо Вујовић био је одмах послије ослобођења Цетиња, па тако и у вријеме ових дводневних егзекуција, предсједник Среског народноослободилачког одбора Цетиња и секретар Среског комитета КП у Цетињу.

Налазећи се на руководећој управној и партијској функцији у цетињском срезу, он је природно морао знати појединости које су претходиле овим егзекуцијама као и имена налогодаваца и извршилаца пројектованих егзекуција, али је све до своје смрти 1995. године неумољиво истрајно ћутао и своја сазнања о овим срамним догађајима никада није повјерио научној и националној јавности Црне Горе и Југославије.

У том погледу једини изузетак је учинио генерал- пуковник ЈНА и народнихерој Блажо Јанковић који се у интервју „Побједи“ од 10. марта 1992. године осврнуо и на дводневне егзекуције на Цетињу.

Осудио је погубљења угледних грађана, али имена егзекутора није именовао. Дајемо извод из овог интервјуа, у коме генерал Јанковић износи своје мишњење о овим егзекуцијама. Ово мишљење је за нас врло интересантно, јер осим генерала Блажа Јанковића нико од Брозових хероја и високих војних и партијских руководилаца НОБ-а уопште није дефинисао свој став према масовним погубљењима грађана на Цетињу и у Црној Гори, уопште, крајем 1944. Извод из интервјуа дословно гласи:
Дирктор гимназије Илија Зорић био је фин човјек, а ми смо га касније стријељали.
-Када?
– У току револуције.
– Што убисте човјека?
– Што, што! Дао је мени, теби, Марку и Јанку, можда, слабу оцјену. Био је строг али правичан.
– Само је то разлог?
– Ништа друго.
– Ко га је стријељао?
– Јединица Николе Бановића, Десета црногорска бригада у којој су били све дојучерашњи четници, мање више. Ова је бригада формирана 1944. године. И њега убију ђаци понављачи. И брата Миша су му стријељали истог дана. Био је фрајер и само зато су га убили. Ником зла није направио.
– Да није неком дјевојку преотео, или нештослично?
– Ма, није. Него, ето тако…“
(Од Цеклина до Целовца и натраг, Блажо Јанковић, генерал пуковник, народни херој: Разговори, сјећања, документи, Побједа, 10. март 1992. стр. 16)

С правом нам се чини да у овом интервју има прилично произвољних и нетачних факата са којима се не би могли сложити.

Спискове за погубљење грађана у Цетињу, али и у другим градовима Црне Горе нијесу састављали „дојучерашњи четници“ већ официри ОЗН-е, који су учествовали у НОП- у још од 1941. године.

Егзекуције грађана осуђених на смрт такође нијесу извршили „дојучерашњи четници“ у чију се лојалност није ни имало повјерења, већ фанатизовани и провјерени кадрови КП којима је интерес партије био изнад свега па самим тим и изнад животних интереса њихових најблискијих сродника.

Изјава генрала Јанковића да су професора Илију и Михаила Зорића стријељали „ђаци понављачи“ прикрива стварну суштину проблема.

Сасвим је вјероватно да је при састављању спискова грађана Цетиња одређених за физичку ликвидацију егзекуторе мотивисао и критеријум личног реваншизма. Али већина грађана који су лишени живота није никада ни радила у просвети.

Од 28 стријељаних грађна само је њих петоро било запослено у просветним установама. Зато се с правом поставља питање: због чега су из којих разлога стријељани остали грађани? На ово питање генерал Јанковић је избјегао да јавности пружи адекватан одговор.

Основна сврха ових егзекуција била је не само физичка ликвидација грађанства антикомунистичке оријентације већ истварање и ширење атмосфере страха и несигурности у грађанском слоју Цетиња и Црне Горе као и присиљавање градског становништва на безусловну лојалност.

Егзекуције су биле својеврсна демонстрација силе и моћи нове „народне“ власти која је и на тај начин злокобно стављала до знања да ће у одбрани „тековина НОБ- а и револуције“ примијенити све па и најсуровије методе стриктно се руковдећи начелом „Циљ оправдава средства.“

Наша намјера је била да овим скромним прилогом двадесет осам недужних жртава дрвеног терора на Цетињу ‘.сачувамо од неумитног заборава историје и људског сјећања, ‘које се са доласком нових покољења постепено гаси и нестаје.

Друштво које нема моралне и политичке снаге и воље да се суочи са баратоубилачким огрешењима својих предака, да реафирмише идеју националног и грађанског помирења и да оствари духовни и морални препород ; („преумљење“) свога народа, осуђено је на неминовни суноврат и нестајање са историјске сцене.

У том случају за наш народ више нема наде. Смишљено и срачунато -прикривање и одобравање братоубилачких покоља и . огрешења у нашој прошлости увод је у нове сукобе, нове неспоразуме, нова страдања којима као да нема краја. Опште национално помирење у духу Христове истине једина је могућа алтернатива оваквом фаталном исходу наше будућности.

Текст је објављен 14. новембра 2018. на нашем порталу

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: