Бојанић: Воја ни у гробу није лежао мирнo, и мртав је плашио своје противнике и окупаторе
Приредио: Ђорђе Бојанић
Воја Танкосић, четнички војвода, и мајор Српске војске, један од оснивача Црне Руке и учесник најважнијих историјских догађаја, од Мајскога преврата 1903. до Сарајевскога атентата.
Овај неустрашиви Ваљевац, као Аписов повереник стрељао је 1903. браћу краљице Драге, Николу и Никодија (са Никодијем ишао је у исти разред Друге мушке гимназије). Био је суров и одважан. Хапшен је од наших власти када је Гаврило Принцип убио Фрању Фердинанда.
У ултиматуму који је Аустроугарска упутила Србији уочи Великог рата, аустроугари су у ултиматуму тражили и хапшење двојице људи – Милана Цигановића, који је предао оружје Гаврилу Принципу, и Војина Танкосића.
Све му је опроштено када је Аустрија напала Србију, наравно, од стране Србије.
Колико је био суров и сигуран у себе, извори говоре да се забављао тако што би куршумима скидао јабуке са глава својих четника.
Краљ Петар Карађорђевић изабрао га је за друга и васпитача својим синовима, али се то неславно завршило, пошто је био доста строг и понекад суров – принцу Ђорђу, ,,ишчупао“ је уши!
Из овог кратког увода улазимо у причу колико је Воја плашио и мртав своје противнике и окупаторе своје земље…
Војин Танкосић је страдао приликом одбране Београда 2. новембра 1915. године и тад је тајно сахрањен.
Аустријанци 1915. године освајају Трстеник. Са највишег места носе наређење да на градском гробљу пронађу леш мајора Танкосића. Упркос камуфлирању, упркос труду четника да свог војводу и његово почивалиште заштите од скрнављења, Аустријанци, уз помоћ издајника, проналазе гроб.
Скрнаве, ријући слојеве прошлости. Један локални апотекар (Трајковић), не само да је показао гроб, него се и сликао са официрима двојне монархије.
Овековечи га, тако, око камере ратне 1915. године крај гроба четничког војводе, легенде које се и Беч ужасавао.
Након ископавања следи и отварање сандука, затим шкљоцају фотоапарати.
Одмах су мађарски, немачки, хрватски, бугарски и аустријски листови пуни среће на видним местима, неки чак и на насловним странама објављују „ Тигар је мртав “ … „ Крај Воје Танкосића“!
Напомена…
Апотекар Трајковић је после овог срамног чина наставио успешан апотекарски рад, убрзо се преселио у Београд и отворио неколико апотека… за време Другог светског рата сви његови потомци стрељани су на Бањици.
После фотографисања, леш је остављен да га трстенички пси развлаче по гробљу. Ипак, неко је спасио његове остатке од животиња и даљег комадања.
Ипак је неки надахнути родољуб, мештанин сахранио оно што је остало , а после рата обележио гроб само њему познатим знаком, а када се рат завршио, на том месту му је поставио дрвени крст са именом.
Тело војводе Танкосића пренето је из Трстеника у Београд возом, 6. октобра 1922. године , у пратњи мајке и четника.
Воја Танкосић живео је свега 35 година. Неке владаре је убијао, друге свргавао, треће доводио на власт.
Воји Танкосићу, је 2005. године подигнут и споменик у Трстенику.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Da vidmo sto pisu u Vikipediju,koliko je Svetolik tamo stvrno prikazan i njegova izdaja.Nije lose ovo saoptvati,da narod vidi likove nase istorije,i zasta smo sve kao narod spremni:
Слободе Трајковић
Рођена је 7. октобра 1918. године у Врњачкој Бањи[1]. Студирала је хемију. Била је верена за Иву Лолу Рибара. Породица Трајковић позвана је на вечеру 6. априла 1941. у дом породице Рибар ради планирања венчања. Како је тога дана Београд бомбардован до те вечере није дошло а ни до венчања јер су се Иво и Слобода укључили у народноослободилачку борбу. Иво је постао најмлађи члан Врховног штаба народноослободилачке војске, a Слобода се, заједно са целом својом породицом, активно укључила у Народноослободилачки покрет (НОП). Њен отац, угледни београдски апотекар Светолик Трајковић, давао је велике количине лекова и санитетског материјала за партизане, а њен брат Мирослав је служио као веза у Београду[1]. Слобода и Вера су скупљале одећу и остале потрепштине за партизане. Када је Лола кренуо у партизане није хтео да дозволи да она крене са њим јер је због њене крхке грађе сумњао да би могла издржати напоре којима би била изложена већ је инсистирао да оде код тетке у Врњачку Бању како би је заштитили.
Oтац Светолик, мајка Милена, син Мирослав и ћеркa Вера, ухапшени су половином јануара 1942. године, када је београдској полицији пало у руке једно писмо Лоле Рибара које је он упутио својој вереници Боди. Мучили су Веру док после 10 дана нису схватили да она није Слобода. Полиција у Врњачкој Бањи ју је ухапсила и тамо држала десетак дана док је нису пребацили у Београд и затворили у Главњачу са остатком породице. У Специјалној полицији су покушавали да је присиле да напише Лоли писмо, којим би га намамила да дође. Она је то одлучно одбила. Пребачена је почетком фебруара у логор на Бањици, заједно са осталим члановима своје породице, и заједно с њима 9. маја 1942. године угушена у гасној комори.[1]
Књижевница Нада Маринковић објавила је 1980. годину романсирану биографију ове хероине – Легенда о девојци Слободи.[2]
Улица Слободе Трајковић налази се у београдској општини Вождовац [3].У знак сећања на њу, и остале чланове њене породице, једна улица у београдском насељу Бањица, носи назив Улица породице Трајковић.
Dakle ulica za porodicu Trajkovic,kako mi cijenimo porodice koje su „zasluzne“ za nasu istoriju,vjerovatno nas ceka i jos neka takva ulica,pa recimo ulice „slavnih“ GESTAPOVAC grada Beograda,mi idemo ka Eu,a Njemacka nam je njbolji prijatelj.Ulica Joske Fisera i Gerhadra Sredera ovako za pocetak ako je ovo sa gestpovcima malo prejako.
https://www.youtube.com/watch?time_continue=2&v=JXM6JRBJEP8
Прича о овом апотекару је колала одмах после рата- како је за узврат добио дозволу да отвори апотеку и у Врњачкој Бањи, као и да је добио заштиту од депортације. Све ово није потврђено.
Иначе апотекар о коме се говори се звао Светолик Трајковић, и био је отац Слободе Трајковић – касније веренице Иве Лоле Рибара!