Личност не постоји без оног Другог

Прво што извире из изучавања о Светој Тројици је да је другачијост саставни дио јединства Божијег,а не његова последица. Бог није прво Један, па онда Тројица, него истовремено и Један и Тројица. Његова јединство није засновано на јединству суштине, како су блажени Августин и други западни богослови тврдили, него је засновано на монархији Оца, који је лично један од Тројице. Такође је изражена кроз нераскидиву заједницу која постоји између три Личности, што значи да другачијост није пријетња јединству, него баш услов за јединство. Друго, изучавање тројице открива да је другачијост апсолутна. Отац, Син и Дух су потпуно различити. Ниједан од њих не може да буде помјешан са другом Двојицом. Треће, а најочигледније, је да другачијост није морално, ни психолошко, него битијно својство Бога. Отац, Син и Дух су имена која означавају однос. Ниједна Личност не може бити другачија уколико није у односу. Заједница не пријети другачијости, она њу изнедрава. Личност је другачијост у заједници и заједница у другачијости. Личност је самобитност која извире кроз однос, то је „Ја“ које постоји док год је везано са „Ти“ које потврђује њено постојање и њену другачијост. Ово разликује личност од особе. Православно постојање Свете Тројице је једини начин да се дође до појма личности. Отац се не може ни на тренутак замислити без Сина и Духа и то исто важи и за друге двије Личности у њиховом односу са Оцем и међу собом. У исто вријеме, свака од Личности је толико јединита да су њена ипостасна и личностна својства непреносива са једне Личности на другу. У свом антрополошком значењу, као и богословском, личност је непојмљива без слободе; она је слобода да се буде други. Личност не подразумјева само слободу да посједује различите каквоте, него најприје слободу да буде сам Он. Ово значи да личност није подређена нормама и стереотиповима; она се не може разврстати на било који начин, те је њена јединитост потпуна. А то потврђује да је само личност слободна у пуном смислу. Али опет, како једна личност није личност, ова слобода није слобода од другог, него је слобода за другог. Тако слобода постаје истовјетна са љубављу. Бог је љубав, јер је он Тројица. Ми можемо да волимо само ако смо личности, тј. ако допустимо да други буде заиста други, а опет да буде у заједници са нама. Ако волимо другог не само упркос његовој или њеној различитости од нас, него јер су различити од нас, тада живимо у слободи као љубави и љубави као слободи. Такав начин је прихватање другог.

Као што је Бог створио свијет као слободу благодаћу, тако и личност хоће да створи своје „друго“. Умјетност је примјер тога, а умјетник, у пуном смислу те ријечи, може бити само личност, тј. стваралац који износи у свијет потпуно другу самобитност као дар слободе и заједнице.

На личности Исусовој поучавамо се и посвећујемо, да би разумјели како човјек у историји може да постане личност. Љубав до жртвовања самога себе. Потпун, савршен човјек јесте онај који је спреман да себе жртвује ради других. Христос нам, међутим, показује себе савременим човјеком и својим васкрсењем. Показује нам тиме да чојек не може да нађе компромис са смрћу, те да се помири са њом. Човјек је саздан за бесмртност, а ту бесмртност не може достићи сам, него само захваљујући захвату Божијем и предавањем себе Богу. Кроз ликове својих светитеља и мученика, подвижника, аскета, и других угодника Божијих, Црква нам показује свој образац „кенозе“, жртвовања себе. Она свиједочи да човјек проналази свој идентитет када дарује себе другоме, а не када претендује на ствари које њему треба да припадају. Данас човјек истичући своју индивидуалност и индивидуална права долази у опасност да изгуби своју личност, јер једно се разликује од другога. Разлика је у томе што се индивидуа може замислити ка „сама за себе“, а личност не може изван односа са другима. Дакле личност представља појам који се не може поистовјетити и не може наћи компромис са појмом индивидуе.

Све је последица одбацивања Онога који је Други par ehcellance нашег творца одбаченог од првог човјека, Адама, а прије Адама од демонских сила које су се побуниле против Бога. Суштина гријеха је страх од другога, и страх је један од узрока тог одбацивања. Помирење са Богом је незаобилазан предуслов за помирење са сваким другим човјеком.

Литература коришћена за рад: Митрополит Јован Зизиулас, Хришћанска антропологија са социологијом: зборник текстова, Србиње 2003.г.