Човјек који ништа није стицао или стварао сам

Пише: Лука Радоњић

Велика је грешка поредити лик Мила Ђукановића са култним ликовима Мариа Пуза односно Френсиса Кополе – Вита и Мајкла Корлеонеа. То није критика. То је реклама.

Такође, велика је грешка и неозбиљно је поредити Мила Ђукановића са било којим гангстером, радило се о фиктивном или стварном (Лућиано, Гамбино, Кастелано, Лукас, Ескобар, Браћа Родригез, Гаљардо, Ел Чапо).

Нити један од поменутих и њима сличних није се крио иза државе. Сви су на свој начин имали утицаје на исту или на одређене полицијске структуре, али ниједан се није крио иза државе и свих полуга државних моћи.

То су били опасни ликови, неки од њих и зликовци, али људи који су углавном својим хазардерским и максимално ризичним визијама и радњама сами стварали и стицали, отимали и давали, ријетко легално а најћешће нелегално.

Ђукановић је бивши, просјечни студент, неухрањеног изгледа и скромне гардеробе, без индивидуалних пројеката и подухвата, без дана радног, уличног и „мангупског“ стажа, чак без историјата „street fight-a“ који је стицајем политичких прилика и вољом београдске удбе, био дио Београду лојалне гарнитуре којој је дата у руке власт у Црној Гори.

Ђукановић ништа није стицао или стварао сам. Присвајао је и распродавао са позиције премијера – државну имовину, политичку идеологију, медијске ресурсе, традицију, историју, и тако даље.

За све то вријеме – није био ни „ел патрон“, ни „ел падрино“, па чак ни господар, како га неки стварно а неки иронично називају.

Некима можда јесте али у суштинском смислу није. Зато што је имао своје господаре: У Београду, Москви, Бриселу, Вашингтону. Зато стално и упорно понавља да никад није био послушан ниједној адреси. Зато што зна да јесте. И зато што зна да су му те адресе омогућавале опстанак на власти.

Једина аналогија и то прилично релативна, са свијетом карактерних или бескарактерних гангстера, која се може регистровати је што Ђукановић, као што су то радили и поједини гангстери, „кида своје гране“.

У преводу – од 1990. до данас – обрачунавао се са свима који су га „створили“. Како онима који су га политички описменили, тако и са онима који су га финансијски изградили, медијски афирмисали, научили га како да прича, гестикулира, како да се облачи, понаша, и онима који су му створили политичке и друге контакте.

А он је имао врхунску врлину – умио је да слуша и учи. И сигурно да је за једну неразвијену средину попут црногорске, испао добар глумац.

У његовом сукобу са онима који су га стварали, вјероватно није по сриједи само неки политичко- финансијски сукоб. Има у томе и онога што зовемо „комплексом“, јер не може бити случајно – да се листом обрачунава, управо са људима који су га створили онаквим какав јесте.

Од неких је узимао па распродавао идеологију, од неких паре, од неких контакте, од неких манире. И они су, заправо, његов најтежи подсјетник на оно што је некад био, односно оно што он уствари јесте иза те слике коју данас продаје младима: „вазда богат, вазда Црногорац, вазда моћан“ и слично.

Једино његово „вазда“ је – сакривање иза државне моћи, коришћење државних полуга за личну заштиту, и везање судбине, образа и ресурса једне државе и једног народа – за своју личну корист. Без тога, он је нико.

Извор: Фејсбук

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: