Танасковић: Опет нам се намеће подвала о „прогоњеном исламу“
1 min readПише: Дарко Танасковић
Постоји једна неписана законитост у политичким, друштвеним и идеолошким надгорњавањима на бившем југословенском простору, а она се испољава у томе што се у ситуацијама које наговештавају унутрашњеполитичко и спољнополитичко загревање, па и усијавање атмосфере, потеже за исламским феноменом.
Док се, са једне стране, панично упозорава на опасност од радикалног исламизма и терористичког екстремизма, дотле се са друге, подједнако некритички, „објашњава“ да такве опасности нема и да је она срачуната измишљотина националистичких и антидемократских снага.
И једна и друга тенденција подједнако су штетне, понајвише по саме муслимане, а онда и по све остале грађане у верски и национално сложеним срединама држава насталих на рушевинама југословенске федерације.
Реч је о озбиљној и сложеној проблематици, за чије су одговорно разматрање потребни, пре свега, свестрана стручна оспособљеност, познавање чињеница, одсуство било какве острашћености и конструктивна спремност да се са уважавањем саслуша свако мишљење, а поготово оно са којим се не слажемо.
Али, кога брига за те предуслове, кад је циљ постизање брзог учинка у јавности, а зарад јачања неке од сучељених политичких снага и, неретко, интереса њихових страних покровитеља.
Последњих дана запажамо обнављање мантре о наводној исламофобној злоупотреби тезе о исламистичкој опасности у Србији, а и шире, на Балкану, наводно од стране ретроградних, антидемократских и националистичких чинилаца на домаћој политичкој сцени.
Тако је, рацимо, у Радио Кафеу у Новом Саду, прво за 24, а затим за 31. јануар, заказана трибина „Исламистички екстремизам – изговор за јачање десничарског покрета у Србији“, са следећом најавом: „На трибини ће се разговарати о узроцима настанка ове врсте религијски мотивисаног екстремизма, да ли је у Европи заступљена исламофобија или антимуслимански расизам, да ли је Србија мета екстремиста, на који начин јачање деснице у Европи на таласу противљења доласка (ваљда – доласку, Д.Т.) избеглица утиче на десницу у Србији, шта је донела избегличка криза када је (ваљда – су, Д.Т) у питању насилни екстремизам и радикализација“.
Амбициозно, нема шта! За озбиљно разматрање сплета наведених тема био би потребан читав симпозијум и бар туце компетентних учесника. Пажњу привлачи и податак да се трибина организује „уз подршку Мисије ОЕБС-а у Србији и финансијску подршку Амбасаде Уједињеног Краљевства“. Види се и ко подржава, а и ко има пара да финансира овакве „знанствене“ подухвате.
Ваља, иначе, подсетити на то да су управо надлежне службе Велике Британије у више наврата упозоравале на пораст ризика од исламистичке радикализације на Балкану. Но, то је други колосек, али су ред вожње и коначно одредиште, као и увек код „Гордог Албиона“, исти.
Кафенисање у Новом Саду не може се, наравно, унапред коментарисати, али се, на основу образложења теме, имена троје најављених учесника и спонзора, емпиријски са приличном вероватноћом може претпоставити како ће овај сохбет у „Српској Атини“ истомишљенички тећи. И сама најава подстиче на упитаност.
С обзиром на то да су класични појмови „левице“ и „деснице“ већ одавно релативизовани, па и обесмишљени, шта/ко се, на пример, подразумева под „десничарским покретима“ у Србији? Но, оставимо то за евентуалну дебату кад/ако нешто са овог састанка буде објављено у јавности.
Засад, посебно имајући у виду чињеницу да се међу учесницима трибине налази и један од коаутора веома индикативне, премда и сразмерно незапажене књиге „Прогоњени ислам“ (Београд, 2013), постоје сви разлози за бојазан да се, ево, у њој изнета забринутост за оклеветани ислам поново гласније саопштава.
Процењује се, јамачно, да би то сада могло бити политички делотворно, а мање зазорно него непосредно после напада на Куле близнакиње 2001. године, узлета Исламске државе на блискоисточним ратиштима и врха мигранстког таласа.
Премда је за то свакако касно, организаторима трибине, којима дисонантни тонови у расправи, како изгледа, нису по вољи, могло би се предложити да пре или после кафе прикажу лако доступан документарно-истраживачки филм Инсајдера „Тајно деловање – јавне последице“.
Верујемо да би учесницима и присутнима могло бити (ако ишта може бити) корисно и поучно да чују шта о непостојећем исламистичком екстремизму на тлу Србије имају да поруче исламолог и бивши имам Бекир Макић и неутешни Есад Кундаковић, чији је син Елдар, заједно са саборцем Алмиром из Рожаја, 2014. године погинуо код Алепа.
Поред осталог, Есад рече да је погранично место Азаз у Сирији, куда муџахиди стижу из Турске, локално познато као „мала Босна“. А између Босне и Сирије налази се и земља Србија.
Извор: Свеосрпкој
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Engleski cinizam,različiti kriterijumi,nepoštovanje medjunarodnog prava su njihova visevekovna politika