Црња и Гора: Распопи на дјелу (4. дио)

Пише: Мишо Вујовић

Идеја о некаквој самосталној цркви званично је 1990. године упакована у „Одбор за вртање аутокефалности црногорске цркве“.

Први председник био је Цетињанин Душан Гвозденовић који је умро 1992. Још неколико његових „сабораца“ напрасно је или насилно, у кратком периоду, окончало своје животе.

Након трогодишњег трагања за свештенством, на Лучиндан 1993, уз невиђену фешту и прангијање на цетињском Тргу Маршала Тита, акламацијом, или како су они рекли „на традиционалном народном збору“, устоличен је рашчињени клирик Америчке православне цркве Илија (Антоније) Абрамовић – који је за ту прилику добио специјални, до сада у православљу непознат чин – митроносни архимандрит.

Стар и болестан, Илија Абрамовић је неколико година статирао на „престолу“. Говорило се да се покајао и да је покушао да побегне са Цетиња и дође код патријарха Павла на покајање. Добро упућени Цетињани тврде да су га специјалци Либералног савеза скинули с воза у Подгорици и вратили на Цетиње. Умро је на Цетињу 1996. Међу најожалошћенијима био је католички жупник дон Бранко Збутега, човек за везу са Ватиканом.

Иако је Абрамовић тврдио да је добио хиротонију од једне „легитимне“ православне цркве до данас је остало непознато која би то црква могла бити.

Познато је да ни Украјинска, ни непризната расколничка Македонска црква нису желеле да га хиротонишу. Како је својевремено саопштио МУП Црне Горе, у време јединствене ДПС, монах Антоније Абрамовић из манастира Савина имао је проблематичну младост.

Због настраних склоности и афере с неким морнарима отеран је из манастира Савина. Преко Грчке, стигао је до Америке, где је постао клирик Руске заграничне цркве, која је уз отпуст материнске Руске православне цркве постала Америчка православна црква.

Један од основних разлога за давање отпуста била је велика концентрација „слободнијег“ клира из осталих помесних цркава, над којима Московска патријаршија није могла да успостави потпуну контролу. Због греха раскола, Владика Теодосије од Едмонтона рашчинио је Антонија Абрамовића.

Поставши командант без војске Илија Абрамовић, самоположени владика самопрокламоване цркве, са својим меценама креће у потрагу за свештенством. Емисари аутокефалиста растрчали су се широм Васељене.

Пљуштале су понуде, најпре свештеницима за које су сматрали да „баш целом душом“ не припадају митрополиту Амфилохију. Почетна цифра у коферчету кретала се око 10.000 немачких марака. Било је и изазовнијих понуда, али ником се није улазило „у ђавољу работу“.

Један приморски парох тражио је милионче „за почетак, да размисли“. Међутим, након подуже потраге, нимало случајно, црногорски сепаратисти и нескривени србомрсци набасали су на аутентичног црногорског свештеника, у то време суспендованог јеромонаха Милутина (Цвијића).

„Родни Црногорац“, рођен 1954.  у Теслићу, по националности Србин из БиХ, 1970. рукоположен је у свештеника СПЦ.

Монах Милутин божје послушање служио је у манастиру Острог. Био је чувар ћивота Светог Василија, светитеља од ког су и најострашћенији комунисти зазирали.

Да једна невоља вуче другу показује пример несрећног Милутина који је, уместо покајања за учињене плотне грехе, нашавши се уз скуте рашчињеног „америчког архимандрита“, отишао у још већи – смртни грех. Грех раскола.

У сталној борби са нечастивим, Милутин је подлегао: тешећи мученицу која је лек за душу потражила у Светом манастиру, Милутин се заиграо и добио сина Василија. Морао је из манастира.

Митрополит га је суспендовао због погаженог монашког пострига. Као гладни вуци, знајући за Милутинове егзистенцијалне невоље, аутокефалци су се бацили на њега. Дадоше паре за још веће Милутинове муке. Илија и Милутин постали су први расколнички свештеници, такозвани клир такозване цркве.

Чим је потрошио паре, Милутин је покушао да се покаје. Написао је писмо митрополиту Амфилохију, правдајући се да је први пут згрешио због породичне трагедије.

Изгубио је младог брата и претило је гашење породичне лозе у три породице Цвијић. За други, неопростиви грех, због ког је рашчињен 21. августа 1995, рекао је да је „по угледу на апостола Павла, који је многобошцима и незнабошцима проповедао реч Божију“, на скупу за Петровдан „на ком је било и аутокефалаца“, прочитао само акатист Пресветој Богородици, „а то може да чини сваки вјерник“.

Милутин наводи да је „био позван због усијаних глава“ да сачува мир, тврдећи да су поред полицајаца на крововима и дрвећу били снајперисти с пригушивачима. Своју спаситељску улогу описује овако:

„Неко је хтио да направи крвопролиће на Цетињу. Мојим доласком и лијепим и надахнутим, светоотачким ријечима сви су планови пропали.

Будите увјерени нијесам био да пркосим него да помогнем… Зато ме треба наградити а не казнити. Људски животи су најважнији. Ја господина митрополита Амфилохија пуно волим, цијеним и поштујем и на њега се ништа не љутим.

Истина је да су новинари свашта писали и он је насјео провокацијама разних новинара, ја га молим да буде милостив и ако хоће да ми опрости“, вапи грађанин Мирослав који је, након рашчињења, остао без монашког имена.

Само неколико месеци касније, у првом броју аутокефалног Гласника православља, Мирослав се залаже за обнављање верског живота православних Црногораца.

У међувремену, постаје и сам Црногорац, ишчупавши деду гастарбајтера Црногорца који се, на „привременом раду“ у Босни, заљубио у његову бабу и тамо остао.

Мирослав Цвијић у својим „проповедима“ велича „владику Антонија“, кога „пуно воли, цијени и поштује“, не пропуштајући да у свакој прилици оптужи Митрополију црногорско-приморску и Српску православну цркву за некоректан и несестрински однос према својој самозваној цркви.

Ситном цинкарошу, како га је једном приликом назвао један пензионисани никшићки дебејац, задужен за праћење збивања у Острогу, веома брзо су порасле амбиције. Себе је видео као будућег епископа, бацивши се у потрагу за новим „свештеницима“.

Покушао је да врбује једног угледног новинара у Црној Гори, обећавши му да ће га, чим мало научи „службу, абра кадабра, тандара, мандара броћ“, поставити за подгоричког пароха.

Будући епископ приморски, брачну препреку да постане епископ у то време је објаснио болешћу супруге, којој су лекари-неуропсихијатри забранили даље рађање. „Послије порођаја, супруга се разбољела од тешке душевне болести.

Ја од тада живим монашким животом“, изјављивао је Мирослав, након епископског наречења од стране поглавника Илије, који проблем са женама очито није имао. Остао је упамћен по хомосексуалној афери у коју је, крајем шездесетих, упао с неким морнарима у Бијелој. Мирославу се, у међувремену, омакао још један син.

На сличан начин монашки постриг доживљава и садашњи поглавник Мираш Дедејић који је за себе рекао: „Послије развода ја сам аутоматски нека врста монаха.“ Мотиви Мираша Дедејића да крене путем раскола нису били само материјално-плотне (телесне) природе, судећи по већ изнетим документима УДБ-е.

Његов ангажман на „врућем-ђавољем неканонском престолу“ очигледно је убрзан забраном свештенодејства од стране митрополита цариградског за целу Италију господина Спиридона.

Србе који живе у Риму овај поступак васељенског епископа није изненадио, јер о сваковрсним плотним и осталим склоностима нареченог Дедејића поодавно се шушкало међу нашим светом у Италији.

Мираш Дедејић је у Рим стигао са репутацијом авантуристе где је, након женидбе, рукоположен и постављен за пароха при Грчкој православној цркви у Риму. Православни Срби настањени у Риму, појавом у то време великог Србина, листом су из Руске цркве на службе долазили у Грчку цркву, где је служио Мираш Дедејић.

Међутим, након кратког времена многи су се разочарани вратили у Руску цркву. Дедејић, иначе, важи за изузетно дружељубивог, шармантног кафанског саговорника, с коцкарском галантношћу и донжуанским манирима, тврде људи који га дуго познају.

Осим тога, то је човек прилично тајанствене и веома богате животне биографије. Живео је у Зеници, Пећи, Београду, Риму, Москви, Загорску. Попут Јосипа Броза, и он има неколико (не)званичних датума рођења.

У књизи дипломираних студената Богословског факултета у Београду пише: Дедејић Млађена Мираш, рођен 8. 11. 1939. у Павином Пољу. Овај датум стоји у писму митрополиту загребачко–љубљанском Јовану, где након суспензије у Италији тражи посао у Српској цркви.

У пасошу пише да је рођен 10. маја 1938. у селу Рамово Ждријело, општина Жабљак, док је у писму упућеном патријарху Герману 1959. написаном у Зеници, с молбом за упис на Богословију у Призрену, написао да је рођен 8. јуна 1937.

Наставиће се..

Одломак из књиге „Црња и Гора“ која је објављена 2002. године

Прочитајте још:

Црња и Гора: Распопи на дјелу (3. дио)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: