Фрешкин из 1991. године са камена Сплитске риве
1 min read
Из Сплита
„Мало старији читаоци- макар они који памте осамдесете године прошлога стољећа- знају: никад Сплитом није било упутно и паметно прошетати у дресовима са грбовима београдских спортских клубовâ, поготово не у дресу са грбом Црвене Звезде“, истиче се у ауторском тексту проф. др Миомира Абовића.
„Најприје је то било неупутно и непаметно из разлога великог фудбалског ривалства између Хајдука и Црвене Звезде, два фудбалска клуба која су у СФРЈ припадали- заједно са Динамом из Загреба и Партизаном из Београда- такозваној великој четворки некадашњег југословенског фудбала. ФК Црвена Звезда у Сплиту никад није била дочекивана црвеним тепихом, а кад је крајем осамдесетих годинâ прошлога стољећа наишла плима национализма, кад су почела националистичка препуцавања између Србâ и Хрватâ- препуцавања која су свој први вентил нашла управо на фудбалским стадионима у виду разноврсних форми навијачког дивљања- и кад је, коначно, почетком деведесетих у Хрватској почео отворени рат између Србâ и Хрватâ, нетрпељивост према грбу Црвене Звезде у Сплиту (као и у остатку Хрватске) прерасла је- из одијума према само Црвеној Звезди– у нетрпељивост и мржњу према народу чији је Црвена Звезда тих годинâ била једна од најмаркантнијих симболâ.
Комотно се може устврдити да су Црвена Звезда и њен грб- вјероватно тим прије и тим више што је вођа навијачâ Црвене Звезде био познати зликовац Жељко Ражнатовић Аркан- тих раних деведесетих у Хрватској, а у Сплиту поготово, постали својеврсна метонимија једног народа: народа који је у том историјском тренутку неспорно био централни објекат веома интензивне мржње највећег дијела хрватског народа.
Готово двадесет пет година послије краја рата између Србâ и Хрватâ у Хрватској у тај Сплит, да одиграју једну утакмицу, долазе тројица момакâ, ватерполистâ из Београда. И, у слободном времену прије утакмице, одлазе- гдје би друго- него на сплитску риву да попију пиће и да се нагледају лијепих дјевојакâ. Немам баш никаквих сазнањâ о тој тројици момакâ: о њиховим увјерењима, ставовима по овом или оном питању, о њиховом познавању и/или непознавању овдашње новије историје. Али смио бих се кладити- са снажним убјеђењем да ћу добити ту опкладу- кладити у сљедеће: ни у назнакама њих тројица нису (били) свјесни посљедицâ које би их могле снаћи ако сплитском ривом прошетају у тренеркама са грбом Црвене Звезде. Јер: то су момци од двадесетак годинâ који нису били рођени ни у вријеме кад је рат на еx СФРЈ простору завршио а камоли у вријеме кад се шовинизам у бившој СФРЈ захуктавао да ускоро започне свој крвави пир. То су момци који само кроз приче старијих знају за та зла времена, које та зла времена уопште не занимају, момци који гледају у будућност и који мисле да је цијели свијет њихов. И то је нормалан приступ животу једног момка од двадесетак годинâ у сваком нормалном друштву и у свакој нормалној земљи на свијету. Не и на Западном Балкану, нажалост. Јер, на Западном Балкану увијек иза ћошка чучи неки келнер-шовинист који памти неке старе националне рачуне, који у секунди региструје „наше вјечне и највеће непријатеље“, и који ће „патриотски“ позвати своје пријатеље хулигане да се песницама, шипкама и ножевима обрачунају са тим „нашим вјечним непријатељима“. Остатак сплитске приче знамо.
Круцијално питање које се овдје поставља је сљедеће: како је могуће да тридесет годинâ од почетка рата на еx СФРЈ простору и готово двадесет пет годинâ од завршетка тог рата ми ни за педаљ нисмо напредовали у смиривању тензијâ са почетка деведесетих годинâ прошлога стољећа и како је могуће да ни за педаљ нисмо одмакли у лијечењу међунационалне мржње (јер свака мржња- чак и кад има оправдање и подлогу у реалности- у суштини је болест, а најопаснија је за онога ко је носи у себи)? Јер, ако је вјеровати једном од нападнутих ватерполистâ Црвене Звезде (а не видим разлог да му не вјерујемо)- ономе који је скочио у море да побјегне од батинâ- увреде на његов рачун наставиле су се и кад су хулигани побјегли, од стране људи који су се у том тренутку затекли на сплитској риви (премда би логично било очекивати да му помогну). Да неко не би био у заблуди да сам се концентрисао само на критику Сплита и Сплићанâ: апсолутно сам сигуран да би и неко ко би Кнез Михајловом у Београду прошетао у дресу Хајдука из Сплита или Динама из Загреба- па све да је то урадио само са намјером да се нашали и да испадне фаца, и све да су му оба дједа били тјелохранитељи Драже Михаиловића- доживио исту судбину као тројица ватерполистâ Црвене Звезде у Сплиту.
Одакле- још увијек и (релативно) много година од завршетка ратних сукобâ- оволика мржња, као да су међунационални сукоби на еx СФРЈ простору почели тек прије мјесец дана? Разлог за то је, по мишљењу аутора овог чланка, што у задњих двадесет пет годинâ ниједан режим на власти у државама бивше СФРЈ- а то се поготово односи на режиме у Србији и у Хрватској и на српске и хрватске државнике (који, као лидери два најмногољуднија народа на простору некадашње СФРЈ, имају и највећу одговорност за креирање друштвено-политичке климе на територији бивше нам државе)- није искрено приступио процесу помирења народâ који су судјеловали у ратовима на простору бивше Југославије. Напротив: не да нису искрено радили на помирењу и (поновном) узајамном приближавању тих народâ него су свјесно- због властитих политичких интересâ- кочили (и коче) тај процес. Најмоћнији дистрибутер те и такве политичке оријентације- оријентације која се свјесно креира у центрима политичке моћи- јесу, наравно, најважнији медији, прије свега Јавни сервиси и телевизије са националном фреквенцијом у државама насталим на рушевинама бивше СФРЈ. Јавни сервиси, прије свега ХРТ и РТС, не врше, додуше- као почетком деведесетих годинâ прошлога стољећа- онако бруталну пропаганду и потицање на мржњу према сусједним народима са којима је њихов народ ушао у (ратни) сукоб; не зато што то (поново) не би радили, него зато што тако нешто у садашњој геополитичкој констелацији напросто није могуће. Али нетрпељивост се потиче на безброј других начинâ: ситних, наоко ненападних, а у суштини много перфиднијих. Ради се то кроз стално подсјећање на злочине које је у рату направила ова или она зараћена страна; кроз маркантно обиљежавање неких обљетницâ везаних за рат од 1991.-1995.; кроз произвољно и субјективно тумачење историје онако како то одговара једном, другом или трећем народу, без воље и жеље да се поједина историјска дешавања сагледају неутрално, непристрасно и објективно; кроз издвајање из историје баш оних догађајâ кад су Срби, Хрвати и Бошњаци долазили у конфликтне ситуације итд. Кад се све поменуто узме у обзир, сплитски догађај је нешто што се, нажалост, десило сасвим логично и нешто што је на овим просторима (и даље) потпуно очекивано. Јер, 1991. година на еx СФРЈ просторима у суштини никад није упокојена. И не да тај вампир 1991. године никад није упокојен, него се, напротив, чини да је активнији и живљи него икада. Питање је да ли ће се у скорије вријеме наћи неко довољно храбар да му колцем коначно прободе срце.
Прије неких десетак година на једној од србијанских телевизијâ гостовао је сјајни (нажалост однедавно покојни) академик Владета Јеротић. У тој емисији, говорећи између осталог и о међунационалној мржњи на простору бивше Југославије, академик Јеротић казао је да кад би српски, хрватски и бошњачки медији сваког дана емитовали емисије од само десетак-петнаест минутâ трајања- емисије у којима би се приказивали примјери сарадње и љубави између Србâ, Хрватâ и Бошњакâ- односи између ових народâ кренули би у сасвим другом правцу од овог у којем тренутно иду. У том случају тешко да бисмо слушали вијести попут оне са сплитске риве од прије пар данâ. Нажалост, академика Јеротића и остале мудре људе на еx СФРЈ просторима изгледа да нема ко да чује. А понајмање такве људе чују и уважавају овдашњи политичари који би најприје требало да их чују и да уваже њихове савјете и поруке“, истиче Миомир Абовић.
Извор: Радио Тиват
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Важно да је човек “ апсолутно сигуран да би се то исто десило и у Кнез Михајловој…..“!
Да ли зна који је синоним за човека који је ‘апсолутно сигуран’?
Чиргићев монтенегриста, у души велика ‘Рватина, прикривени… Ко га не зна, ко их не зна… лацманска лукавост. Само код наивних може проћи.
СРБИ И ХРВАТСКИ УСТАШКИ ИНКВИЗИТОРИ
Чињеница је да је Краљевина Југославија капитулирала у Априлском рату 1941. године, да су је Немци и Италијани окупирали и да су је распарчали. Окупаторске власти нису ни најмање биле наклоњене србском народу. У Загреб су довели у складу са инквизиторском Римском куријом хрватскг усташког злочинца, Анту Павелића и поставили га за поглавника тзв. „Независне Државе Хрватске“. И Немци и Италијани су једноставно подржавали и потстицали Хрвате да изврше геноцид над Србима. Познато је да је Хитлеров Папа Пије ХII рекао за Павелића да је он „добар католик“ и „практичан католик“ (Види: Мисионар, независни српски часопис, Chicago, Ill., USA, 1958, стр. 50).
Константовали бисмо да је проф. Др Мирко М. Косић (Велика Кикинда, 27. Март 1892–Лугано (Швајцарска), 25. Јуни 1956), „један од најпризнатијих социолога света и одличан економиста и статистичар”, како то лепо рече проф. Др Лазо М. Костић, објавио значајну расправу под насловом „Србија и балканска унија“, где између осталог, стоји:
„Зверским покољем (а не у ‘грађанском рату’ како би то хтели неки браниоци Хрвата међу Енглезима) скоро милион голоруких Срба (и стараца и жена и деце) од стране Хрвата добровољних савезника Немаца ( а не само ‘Усташа’!, таман као што ни Немци неће да су вршили злочине него тамо неки ‘наци’! а да шта су били ти ‘наци’ него огромна већина Немаца? Баш као и ‘Усташе’ Хрвата) покопана је за сва времена заблуда о народном јединству Срба и Хрвата. Човек би очекивао да ће сада српски политичари напустити идеју о могућности трајне државне заједнице са Хрватима, када је отпала њезина основа: фикција ‘народног јединства’. Али не: они су тако мало дознали о хрватским зверствима, тако их се мало дотиче грозна смрт милион њихових сународника да и даље трабуњају да ко неће више државну заједницу са Хрватима тај само чини радост ‘нашим заједничким непријатељима’ циљајући на Талијане и Мађаре… Та имају ли Срби љућих непријатеља од Хрвата? Ни Турци нису за четиристо година побили толико голоруких Срба колико Хрвати за цигло четири године! Има још и такових наивчина међу нама, који још говоре о “заједничкој опасности од Талијана и Немаца“ као да Хрвати нису у два Светска Рата били борци на страни Немаца и као да се развојем војне технике и међународно-светско-политичке свести нису из основе помериле вероватности па и могућности локализованих ратних сукоба…“ (Види: Проф. Др Мирко М. Косић, Србија и балканска унија, Српски народни календар – Американски Србобран, Pittsburgh, Pa., U. S. A., 1951, страна 82-87).
Имајући у виду да су извесни енглески историчари, који су стали уз Хрвате против Срба, издали шест књига, које су публиковали у Лондону од 1971 до 1976 године о британској спољној политици у току Другог светског рата под насловом “BRITISH FOREIGN POLICY IN THE SECOND WORLD WAR”, где су једноставно умањили број српских жртава. У трећем тому “Британске спољне политике” у поглављу XLI “Британска спољна политика према Југославији” о масовним покољима Срба у Независној држави Хрватској, која је била под окриљем немачких и италијанских окупатора донени су свега шест редова ( с. 279). Ево што кажу Енглези о том зверском клању незаштићеног цивилног становништва Срба, Јевреја, Рома и извесних родољуба у тзв. НДХ под хрватским усташким режимом поглавника Анте Павелића:
„Павелић је, с прећутним одобравањем и безусловно уз активну помоћ окупационих снага, организовао 1941 систематске покоље хрватских Јевреја, као и Срба кроз ‘независну државу’, нарочито у северној и западној Босни. Број жртава је непознат: цифра вероватно није мања од 5О,000 Јевреја између 50,000 и 100,00 СРБА…“
Не упуштајући се више ни у какве друге коментаре, за нас је од особитог значаја један чланак Св. владике Николаја Велимировића, који је објављен под насловом „Најстрашнија инквизиција“, који гласи…
НАЈСТРАШНИЈА ИНКВИЗИЦИЈА
Les assassenes au nom du Dieu par Harve Lauriere
Treat to Europe by Avro Manhatan
The crime of genocide
published by Serbian National Defence
То је крвава инквизиција над српским народом у сред 20-ог века.
Чувена је по страхоти Шпанска инквизиција. Генерални директор ове инквизиције, опуномоћен од папе, био је злогласни доминикански калуђер Томас де Торквемада. За 18 година његовог диктаторства сажежено је на ауто-да-ге 10.220 људи, а уморено глађу, мучењем и тамновањем 114. 401 лице (према историчару Мотлеју). Дакле свега сто двадесет и пет хиљада за 18 година.
Страшно. Али је несравњено страшнија инквизиција над српским православним народ у Југославији. Јер је ова инквизиција само за четири године убила седамсто хиљада Срба и Српкиња.
Чувена је такође инквизиција у Холандији. Краљ шпански Филип II послао беше свога генерала Албу са диктаторском влашћу у Холандију, да истреби протестанте. Овај диктатор по руковођству кардинала Гранвиле вршио је овај крвави посао шест година. Па кад је напустио Холандију хвалио се како је он за шест година погубио, уморио у мукама, 18.000 пртестаната.
И ово је страшно. Али зар није страшније погубити 700.000 Срба само за четири године?
Крвава инквизиција у Француској позната је под именом „Вартоломејска ноћ“. Главна оруђа ове инквизиције били су краљ Шарл IX и његова мајка Катарина Медичи. Покољ је почео изненадно у глухо доба ноћи уочи светог апостола Вартоломеја 24 августа 1572 године. У самом Паризу поклано је 10.000 протестаната, тако званих Хугенота; међу првима велики адмирал Колињи. Клање, масакрирање или спаљивање живих људи раширило се по целој Француској. Попови су викали везаним жртвама: „Или миса или смрт“. Сходно најумеренијим историчарима инквизиција је том приликом уништила 100.000 људских живота. После тога одржане су велике свечаности од Париза до Рима, и благодарење Богу (коме Богу? ) „за прекрасну победу над непријатељем Цркве“.
И ова инквизиција је заиста страшна. Али зар није седам пута страшнија инквизиција над Србима? Она је покосила једну стотину хиљада Француза а ова седам стотина хиљада Срба. Она се догодила 1572 године а ова 1941 – 1945.
Ми нећемо набрајати остале инквизиције у Европи; Чешкој, Италији, Аустрији, нити ону против богумила у Босни ни против њихових једномишљеника Валдензјана нити пак оне преко мора у Перу и другим колонијама. Задпжаћемо се на три споменуте, и учинићемо следеће сравњење:
У шпанској инквизицији уморено је 125.000 људи; у холандској 18.000; у Француској 100.000. Дакле укупно 243.000. А у самој југословенској 700.000.
Према томе јасно је, да је инквизиција над Србима у Југославији по броју уморених људи најстрашнија у историји.
Али инквизиција над српским народом није најстрашнија од свих ранијих инквизиција само по несравњеном броју уморених лица него и по грозоти мучења невиних жртава. О тим грозотама детаљно се говори у горе наведеним књигама. Треба имати врло јаке нерве па читати те књиге и гледати са језом фотографије. Додаћемо само изјаву члана парламента Западне Немачке Јакова Алтмајера, која гласи: „Запад је био забезакнут кад је гледао слике како усташе с бајонетима терају српско православно становништво да се покрштава у католичку веру“. И још: „Крвава владавина Павелићевих усташа постигла је максимум на пољу масовних покоља. Светска историја регистровала је многе крвнике и масовне убице; међутим ни један од њих није био толико свиреп да је тражио да му се у корпама сервирају очи његових жртава. То је био специјалитет Павелића и његових усташа“.
Но сва злочинства над Србима нису још описана. Описаће се; објавиће се. Безумни инквизитори као да никад нису прочитали реч Христову: „Нема ништа тајно што неће бити јавно, нити што скривено што се неће открити“. Заборавили су и ону народну: „У цара Тројана козје уши“. Мислили су све покрити мраком и лажном пропагандом. Али – нема пећине у коју су они бацали живе Србе, да неко није испливао; нити ломаче, а да неко опаљен није избегао; нити мучилишта; са кога се неко није спасао. То је од Бога. Да би они били лични сведоци пред човечанством и историјом; као што ће њихова побијена браћа бити: сведоци на Страшном Суду Божјем.
Треба ли Срби да се свете? Да не да Бог. Они који би се светили, не би били ни Срби, ни хришћани. Јер Срби немају верске инквизиције у својој традицији, и Срби знају да Христос није обећао царство небеско мучитељима него мученицима. „Доћиће време“, рекао је Он, „кад ће сваки који вас убије мислити да Богу служи. А ово ће чинити, јер не познаше Оца и Мене“. Отуда је Херве Лориере правилно назвао творце оне крваве оргије над српским народом: „убице у име Божје“.
Никад се Срби нису руководили паролом „Циљ оправдава средства“ т. Ј. Сва средства. Неморална, нечовечна и зверска. Зато се они неће ни светити, јер би то било против њихове вере и савести. Ако би се светили равном мером, они би морали да погребавају живе људе, да пеку живе на огњу, да деру кожу са живих, да режу децу на комеде на очи родитеља, да копају очи и т. д. А то Србин не би могао чинити ни над зверовима, а камоли над људима.
Па шта треба Срби да чине?
Прво да се не свете. Јер ко се свети тај се не посвети. Него да оставе освету Богу, који је заповедио људима пре Христа: „Не свети се, моја је освета“.
Друго да јављају свету и објављују сва грозна недела најновије инквизиције над српским народом; да опомињу народе широм света, хришћанске и нехришћанске, да буду на опрезу за себе, јер се и њима може догодити што се догодило народу српском.
Треће да се диче и поносе са својих 700.000 мученика за Христа; да им зидају храмове на местима њиховог мучења, над њиховим гробницама и над тако зв. Псећим пећинама, које ће се звати Свете Пећине, и свуда по свету.
Само тако ће српски народ имати за сву будућност једну непобедиву небесну армију од 700.000 Божјих мученика на својој страни као заштиту, одбрану и захемчену победу. И – један морални капитал коме нема равна у свету.
Е. Жички
(Види: Е. Жички, Најстрашнија инквизиција, „Србија-Serbia”. Јануар 1988, Fruitland, Ontario, Canada).
Osvetniče, vodi računa o tome da će se u slučaju bilo kakve eventualne neprilike bilo kojem od tivatskih Hrvata u saznati ko precizno stoji iza ovog tvog osvetničkog komentara. A u tom slučaju uopšte ti neće biti prijatno. Samo toliko.
Сјајно ,Косовац!!Нема се шта додати.
Радио Тиват,
је такође упрегнут у тумачење овакве врсте догађаја.
Сећам се, када су Хрвати бомбардовали и срушили Турски мост у Мостару, одмах су ангаживани овакви као „Радио Тиват“: Написали да су Срби криви за рушење Мостарског моста. Како, кад су га Хрвати срушили а сви то гледали и снимали? Тако, објаснише сви, зато што су Срби криви за ратне неприлике на Балкану.
Сада, Радио Тиват нам тумачи да није крив лого Црвене Звезде, но је крив народ из кога је потекла Црвена Звезда. Овај Радио Тиват је толико паметно река’, да је његова глава заслужила да је носе више од две ноге.
Можда Радио Тиват и није толико застранио, раде људи тржишно, али оном анонимусу проф.др. Миомиру Абовићу бих дао да заслужено иде на још двије ноге, и заслужено да буде члан Дукљанске академије.
Мали Миомир је нашао решење, да Аркан буде ратни злочинац, онда има шансе да Хрвати мало заволе Србе.
Господин Радио Тиват нам предлаже формулу да нас Хрвати још више заволе, тако што би послушали проповед и савете академика Владете Јеротића покојног. Погрешно, врло погрешан савет. Академија је толико срозана, да када данас чујемо да је неко академик, ту личност гледамо веома опрезно, јер смо сазнали да у академији се за чланство даје онима који су доказано антисрпски оријентисани. Памет није мерило. Такав им је данас протокол.
Плус, Владета Јеротић је антиправославац и пропагатор Западне протестанске науке, тако да многима који су добили та сазнања, он није уопште по вољи. Јадан Владета Јеротић, Бог да му душу прости, када се Миомир Абовић заузима за њега.
По стоти пут замерам новинарима што не потписују своје чланке, него само као „јавља Бета, Радио Тај и Тај, ИН4С, Блиц,….
Ако се новинар стиди да то потпише, онда је наравно оправдано што тако раде. Тако да и није толико важно ко је аутор ове емисије Радио Тивта.