Може ли нова европска љевица да одбрани Косово?

Када су љевицу на Западу, или оно што је од ње остало, предводили Тони Блер и Бил Клинтон, Србија је била бомбардована. На мјесту те двојице сада су Џереми Корбин у Великој Британији, Жан Лик Меланшон у Француској, Сара Вагенкнехт у Њемачкој — сви су оштри критичари агресије на Србију и сличне мете хуманитарних интервенција и америчког интереса.

Чак и у самој Америци, иако с малим шансама за успЈех, са сличним ставовима појавила се Талси Габард, чланица Представничког дома са Хаваја и кандидаткиња за предсЈедничког кандидата Демократске партије на изборима 2020. године.

Сви су они, наравно, моментално проглашени за марионете руског председника Владимира Путина, пише „Спутњик“.

Званичну ортодоксију ти „љевичарски националисти“, како их називају њихови опоненти, не изазивају само својим противљењем агресивном империјализму Вашингтона.

Спајају их и противљење масовним миграцијама, противљење Европској унији, коју Корбин назива „великим Франкенштајном“, и систематска кампања коју против њих воде медији главног тока, пре свих они медији који су се прославили својом неупитном подршком блеровско-клинтонистичкој љевици и свим ратовима које је она немилосрдно покретала кад год су амерички геостратешки интереси и крупни капитал имали потребу за тим.

Колики су домети те љевице која је оличена у Корбину, Меланшону и Сари Вагенкнехт? Зашто су њихови ставови умногоме слични оним „популистичким“ покретима који систем изазивају с десна?

И да ли нам то говори да је традиционална подјела на љевицу и десницу данас много мање битна од подјеле на чуваре и противнике тог „система Франкенштајна“ у којем нема битне разлике између неолиберала и неоконзервативаца?

О тим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили новинар и социолог Слободан Рељић и политички филозоф Драгољуб Којчић.

„Неолиберални капиталистички поредак налази се у дубокој кризи. Зато се и траже радикалније промјене, будући да је актуелни систем очигледно потрошен. И сада народ тражи заштиту од чувара актуелног статуса кво“, објашњава Слободан Рељић политичке тенденције у државама Запада.

„Ипак, бојим се да и ове појаве на љевици остају у оквирима садашњег поретка, који је немогуће очувати зато што је произвео највеће социјално раслојавање у историји због којег стање постаје неподношљиво“, додаје Рељић.

За нас је јако важно да разумемо процесе који су у току у западним друштвима“, напомиње Драгољуб Којчић и указује:

„Промена у Лабуристичкој партији, која је прешла пут од Тонија Блера до Џеремија Корбина, представља прави земљотрес. За нас је пак то битно због нашег односа према Косову и нашем националном питању.“

Управо је однос према Косову и Метохији парадигматичан за нову, пост-блеровску љевицу на Западу. Жан Лик Меланшон је самопроглашену независност Косова назвао „илегалним актом“, Корбин се још 1999. године јавно противио НАТО агресији на СР Југославију и указивао је да „геноцида није било“, већ да је то било „лажно оправдање за интервенцију“, а Сара Вагенкнехт је говорила да је ријеч о кршењу међународног права које ће имати „драматичне последице“…

„Геополитички концепт нове љевице на Западу карактерише конфронтација с војно-индустријским комплексом“, сумира Драгољуб Којчић, наглашавајући да су у том смислу „релативизоване разлике између љевице и деснице“ које у много чему имају упадљиве сличности.

А ако је већ тако, поставља се питање због чега (још) не долази до сарадње између несистемске љевице и деснице, „лијевих националиста“ и „популиста“, који не успијевају да занемаре међусобне разлике и фокусирају се на оно што их спаја, по узору на неолиберале и неоконзервативце који заједно штите владајући поредак без обзира на идеолошке разлике? Добар примјер пропуштене прилике у том смислу представљали су француски предсједнички избори, на којима Меланшон у другом кругу није подржао Марин ле Пен против Емануела Макрона, иако управо Макрон оличава све оно чему се Меланшон противи.

Драгољуб Којчић не искључује могућност да у будућности ипак дође до уједињења љевице и деснице на питањима социјалног интереса и националног достојанства:

„Тражи се нова парадигма. Са становишта политичке математике, ми не можемо да знамо у којем тренутку ће доћи до поклапања интереса које оличавају Меланшон и Марин ле Пен. Већ смо пуно пута били свједоци склапања парадоксалних коалиција за које нико није вјеровао да су могуће. За мене, што се овог питања тиче, важи класична Аристотелова логика, која каже да треће не постоји. Дакле, или ће да се нађе решење, или ће све да оде дођавола…“

Слободан Рељић увјеренији је у другу могућност:

„Решење не може да дође са Запада — и зато што тамо нема свјежих идеја, и зато што је његова моћ све мања. Зато ми морамо да се окренемо решењима која долазе са Истока“, казао је за Спутњик.

Прочитајте ЈОШ:

Отац Гојко Перовић за ИН4С: Нема ништа канонски упитно у аутокефалности СПЦ која траје већ 800 година

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: