Двије деценије од агресије: Кошаре симбол јуначке одбране од НАТО силе

У рано јутро 9. априла 1999. године, падинама Јуничких планина и Проклетија загрмјела је снажна минобацачка и артиљеријска паљба. Киша граната која се просула по положајима на граници са Албанијом означила је почетак једног од највећих сукоба Војске Југославије и терориста Ослободилачке војске Косова – битке на Кошарама. Бој који се следећих недеља одвијао на самој граничној линији постао је симбол херојске одбране земље 1999. године.

Навршава се тачно 20 година од почетка једне од највећих битака током агресије на СРЈ 1999. године. У жестоким окршајима погинуло 108 припадника Војске Југославије.

„Ни корак назад. Отаџбина се мора бранити!“, гесло је које је спонтано рођено током драматичних априлских дана 1999. године. На Србију је тада кренула велика сила. У истом строју нашли су се терористи ОВК, регуларна војска Албаније, авијација НАТО, неколико десетина „паса рата“ и муџахедина. Укупне снаге које су се обрушиле на СРЈ бројале су и до 15.000 људи. Копненом офанзивом хтјели су да пробију линију одбране и да војном силом, уз одобрење Запада, направе аншлус Косова и Метохије. Планови ОВК и њихових западних стратега, међутим, пали су у воду пред јуначком одбраном српских бораца.

О жестини окршаја на ободима Проклетија најбоље свједочи број жртава – свој живот је на Кошарама оставило 108 припадника Војске Југославије. Међу њима, било је 18 официра и подофицира, 50 војника на редовном служењу војног рока, 13 резервиста и 24 добровољца. Број погинулих терориста није потврђен, али се претпоставља да је већи од 250.

Жестина напада, број жртава, снага воље бранилаца, као и сила којој су се супротставили учинили су да Кошаре постану метафора за одбрану Србије на Косову и Метохије. По овој караули названа је битка која је вођена на фронту који се дуж граничне линије протезао готово 20 километара. Борбе су у најтежим условима – по снегу, киши, по дубоким шумама и стрмим висовима, вођене и у рејонима караула Морина, 7. јули и Ђеравица. Граница је тих дана буквално горела, али непријатељу није било дозвољено да начини ни корак ка Србији.

Некадашњи командант Приштинског корпуса генерал Владимир Лазаревић наглашава да је битка на Кошарама била копнена инвазија под командом НАТО – покушај масовног борбеног продора у дубину Метохије.

– То је био диоо примјене НАТО стратегије ваздушно-копнене битке. Овај план сачињен је у Пентагону, а припремили су га амерички стручњаци. Имао је назив „Стрела“. Копнену инвазију покушало је да оствари више десетина хиљада терориста, припадника оружаних снага Албаније, НАТО снага лоцираних у Македонији и Албанији, и одвијала се у две етапе: „Стрела 1“ и „Стрела 2“. Циљ је био да непријатељ у најкраћем року, за недељу дана, поломи кичму одбране Војске Југославије – наводи генерал Лазаревић.

Бројчано неупоредиво надмоћнији непријатељ покренуо је бесомучну ракетну, ваздухопловну, артиљеријску и сву другу офанзиву по положајима бранилаца. У тренутку првог удара, у караули Кошаре било је свега 130 војника, распоређених на линији од 13 километара. Њихови положаји били су делимично утврђени, у буковој шуми, на стрмом терену, на коме се непријатељ кретао низбрдо. Повређенима је тешко указивана помоћ, храна и муниција споро су дотуране. Офанзиву је авијацијом подупирао НАТО, а борци и данас памте звук обрушавања авиона А-10 „тандерболт“, чији је топ калибра 30 милиметара силовито засипао линију одбране.

„Нема повлачења!“, била је неписана и неизговорена команда коју су као један прихватили сви борци на Кошарама. Раме уз раме, официри и војници 53. граничног батаљона, 125. моторизоване бригаде, 63. падобранске и 72. специјалне бригаде јуначки су се бранили. Својом борбом и својим животима они су исписали последњу страницу хронике ратничке части српског народа.

О херојима са Кошара, из различитих разлога, дуго се говорило упола гласа. Тишина о њиховој борби, међутим, била је гласнија од сваке кампање. Отпор агресору на падинама Проклетија 1999. године ширио се од човјека до човјека и постао један од највећих националних митова новог времена. Тек последњих година јунаци одбране државе добијају третман у јавности какав и заслужују. По херојима са Кошара данас се називају улице, тргови, они добијају споменике, посвећују им се књиге и филмови.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: