Сви смо ми осуђени и у тамници. А срамно ћутимо

Пише: Теодосије

Има ли данас неког у Црној Гори, а да се не стиди? Да не осјећа срам, искрену љутњу према себи, коју не може друкчије уобличити него баш тим осјећањем тешке, пасивне аутодеструкције.

Сва Црна Горе је поцрвењела од стида и, као у короти, оплакује ишчезле врлине – истину и повјерење. Све се затамило и једино се кикот лажне радости може чути из мрачног подземља властодржаца, или прочитати у саопштењима НАТО-а. Јасно, ова пресуда и јесте наставак инвазије, срамотна и злонамјерна као и „милостиви анђео“.

И она жели да сахрани начела слободе и једнакости, врлине, истинитости, као и принципе правичности, на које су у земљама англосаксонске правде веома поносни. Ипак, овдје их препуштају самовољи диктатора, изругивању. Толико су лицемјерни да то правно посрнуће називају „великим успјехом правне државе и доказом њене транспаретности“.

Е, због тога што се све видјело и чуло ми се стидимо још више. Јер, не постоји нико нормалан ко неће упитати – Да ли ико живи може повјеровати да је државни удар требало да се изведе пушкама датим на реверс из МУП-а Црне Горе, које су у кући инспектора фотографисане, и да оне буду крунски доказ злочиначких намјера окривљених.

Замислите, организатори „државног удара“ су планирали да „убију“ предсједника Владе пушкама које су им на реверс уступили управо службеници полиције. У ствари, они им то нијесу ни предали, него су имали намјеру да им предају ако би ови дошли у поменуту кућу полицијског инспектора, да ту преспавају!!!

Фамозне пушке којима су осумњичени требали да изврше „терористички“ акт нико није видио на суду. А, суд тврди да суди само на основу чињеница изнијетих баш ту, у суду. Наводно, пушке су све расколопљене и бачене у језеро Газиводе. Ваљда су тамо још увијек, па зашто онда тужилац није тражио да се нађу. Газиводе нијесу Тихи океан, и сасвим сигурно би се лако дошло до тих пушака, наравно под условом да су заиста тамо. Па да је Господар затражио, косовске* власти би дале све од себе да то оружје пронађу. Али, наравно – зашто тражити нешто чега нема.

Како пушке дате на реверс нијесу имали никакву другу функцију осим да послуже за фотографисање, а оне измишљене са Космета нико никад није видио – онда су оне чиста фикција. Не постоје. А, без њих нема ни покушаја тероризма, ни планираног убиства, нити свих тих кривично-правних шкработина. Јер, нема дјела без средстава, а кривица је стварна тачно колико и имагинарне пушке из дубина језера Газиводе.

И зато се стидимо. Срам нас је што желе да нас понизе, а ми ћутимо. Срам нас је што се играју нашим разумом и способношћу закључивања. Краду нам слободу и невине кажњавају, а криви управљају земљом и суде поштеним и нормалним. Стид нас је од суда који се стиди самог себе и скрива свој поглед од других. Стидимо се због „тужиоца Христа, месије“, и сотонског права и правде. Стидимо се времена у којем се истина понижава, а лаж уздиже и слави.

Свега се стидимо, а нарочито ове пресуде од јуче, од њене зависности не од доказа – већ од воље оних „одозго“. Зато Црном Гором данас господари тишина, као одраз стида и срамоте, јада до кога су нас довели они са врха. Чак не ни они, него – Он. Само Он. Он је све оптужио, пресудио и казнио. Тако ће бити све док је он на власти.

И зато се стидимо, јер ћутимо и чекамо док друге суде, не знајући да је то пресуда и нама свима, пресуда Црној Гори. Сви смо ми осуђени и у тамници, све док не кажемо НЕ, толико снажно да принудимо сваког да нас чује и уважи. Јер, и ми смо људи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: