Легализација прогона

Пише: Сибин

Изокренимо, за тренутак, ријечи Волас Стивенса: ми (дакле Срби у ЦГ), живимо у мјесту без могућег описа.
Па ипак, у најсажетијем – оно јесте застрашујуће, тим прије што је једнако гету, са невидљивом жицом.

Истина је да постојимо, али колико смо уопште видљиви, будући да смо потпуно прогнани из јавног простора. Јесмо ли, према томе, и ми политичка бића?

Напослетку: о Пресуди се, заиста, ништа сувисло не да рећи! Сам процес вођен је њега ради, упркос, дакле, што му ама баш ништа није ишло у прилог, не бјеше ни једног материјалног доказа. На сцени смо имали ситуацију у којој је (као) Право било директно против а не на страни човјека!

Не, међу ово горе још није допутовао научно-фантастични, виртуелни и орбитални 21. вијек. Што ће, по себи рећи да – племенска свијест доминира својим заосталим и дубоко насилним, те искључивим и осветничким законом. Мада, и такав, он итекако зна и управља се инстинктом интереса…

Као још некакав модел друштва, догађамо се само и тек уз помоћ подјела. (Деветог маја, у четвртак, рано ујутру, много њих је упало у транс, екстазу па и хистерију, прижељкујући српским лидерима у Црној Гори и народу српском најгори сценариј! Сличај делириј, сјетимо се, виђен је маја 2006.)

Овај народ је, једном ријечју – непросвећен. Уколико не живи уживљен у туђу несрећу и муку, утолико је мање динамичан, продуктиван и користан… Покреће га само ужасан таблоидни наслов, стори о смрти, коротне легенде…

Тако народ Српски увијек већ, господо, оголи оно што тавори на дну новог, посткомунистичког, црвеног малог човјека ових гора, које је, ваистину, најдаље од демократије у доласку, од еманципације и политичке културе, од свега онога што нам, опет, у свему тако очигледно недостаје. Упркос заносима једног министра у пат-позицији, познатог, ваљда, као извјесни Дармановић.

У Црној Гори је пресуђено слободи и једном национу у име сиве, уличне и кримогене структуре моћи, која се политиком увијек тек послужи кад оно немогуће треба учинити могућим; кад се путем силе неприродно претвара у суву реалност; кад се нељудско трансформише у голи начин докраја разголићеног, и срамног живота на какав пристајамо.
(Овдашње мјесто без описа је мало и мрачно!)

Прочитајте још:

Пресуда српском бићу

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: