Детериторијализација

Пише: Бећир Вуковић

Читајући понешто, зауставио ме термин детериторијализација. Привукла ме његова компликованост. У суштини, термин је, сасвим одговарајући за текст, односно писца, којим се дешифрује компликованост његове драми, која је, истовремено, слика опште драме.

У Матичином речнику српског језика нема овог појма, али у сваком случају значи – уклањање, рушење границе извјесне територије. Писца нећемо уводити између ових ријечи, сматрајући да би непотребно, и снажно осјенчио ових неколико редака.

Мени се учинило да би се појмом детериторијализација, могла обухватити и овдашња стварност, коју не би смјели назвати ни политичком, ни социолошком, чак ни психолошком. Ако је ова и оваква власт, наумила да пререгиструје цркву у невладин сектор – једину и канонску – да јој конфискује имовину, и преведе црквено у државно, онда је то детериторијализација цркве. Ако вам непријатељ окупира државу, онда сте исто – детериторијализовани. Појам функционише и кад је у питању имање, окутњица, двориште, кућара, јазбина, игралиште, речица, планина… Термин није често у промету, али је на неки друкчији начин ‘тачнији’ од других.

Шта је напад тајкуна на речицу Буковицу, осим детериторијализација цијелог краја куда протиче речица. Осјетимо племениту немоћ тих људи, осјетимо истинску – детериторијализацију. Комшија је јавио комшији, који живи у Србији, да му неко – у овом случају тајкунчина – прекопава имање. Да прекопава ђедовину, и очевину… Море, Турци, не газите орање. И, човјек, допутовао из Србије, и стао пред сурлаша – копача, и вриснуо – стани, стани, идиоте, стани, та то је моје. Да ли ће човјек спасити очевину. Како је кренуло, чини се да ће му безочни експлоататор и ребра пребројити, и у затвор га стрпати, иако јадник, само, брани свој метар земље у универзуму. Али, други комшија, партијско грло, у локалној управи, потписао је решење да овај идиот може да копа туђу њиву. Нешто слично нема одавде докле сунце залази. Комунисти су имали израз конфискација. По злу се памти и национализација.

Како детериторијализовати Митрополију црногорско – приморску, будући да је Бока ушла у састав Црне Горе тек 1945. године. При том, сједиште Митрополије, Цетињски манастир, у овом случају, не дијели судбину манастира Савина у Херцег Новом. Тек, 1820. године, Брда улазе у састав Црне Горе, па шта радити са манастиром Морачом. Да не говоримо о манастиру свете Тројице у Пљевљима, који припада епархији Милешевској. Државне границе не поклапају се са границама епархијским, одн. духовним. Шта да уради држава, како да детериторијализује духовну вертикалу. Хоће и по хоризонтали, хоће и по вертикали. То нико до сада није радио, ни Турци, ни Аустрија, ни класни непријатељи и мрзитељи. Али, ради наша елита – мафија.

Ако истјерате животињу из рупе, из легала, ако срушите птици гнијездо, ви сте то биће – детериторијализовали. И, док то чините, док сте у злочину, птица ће вас нападати, и борити се за своју територију на живот и смрт. Пробајте, ноћу, да отјерате кокошку са легала. Јазбина, није ваша територија, у јазбину се не смије залазити. Нико, па ни звијер исте врсте. Та територија није – ваша. Неко се крваво изборио за ту рупу. За ту Црну Рупу. Затворена у свој уклети круг, Црна Гора једе сама себе.

И животиња обиљежава своју територију. Тамо нису дозвољена шепурење, нити смије шапом наступити други лав. Људи се ограђују зидовима, жицом затвори, нуклеарке, школе, вртићи, болнице, стубовима – држава. Шта, онда, ради ова држава отимајући од себе. Држава себе – детериторијализује. Ем, што јој пријети одузимање Превлаке, и сличних Улциња, Тузи, и Гусиња, она, додатно, сама себе детериторијализује, одузимајући, силом на срамоту народну – своју својину. Да ли ријеку Буковицу, или Сињавину, или цркву, исто је.

Ко год хоће да некога, или нешто – детериторијализује, не изађе на добро. Често се по међашима и крв пролије.

Београдски сатиричар каже да се Тројански коњ јаше изнутра. Али, и Црногорац своју рагу јаше изнутра, а главу окренуо ка репу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: