Трамп је потцијенио Кину

Пише: Џанг Ђун

Баш када је трговински споразум између Сједињених Држава и Кине био на видику, преговарачи су вратили на почетак. Непосредан разлог за прекид преговора било је инсистирање Кине на знатно измјењеном нацрту споразума, који, према администрацији америчког предсједника Доналда Трампа, није у складу са претходно договореним условима. Али главни узрок кинеских промјена у нацрту – разлог који стоји иза њиховог оклевања да се удовољи америчким захтјевима – лежи у фундаментално погрешној процјени Трампове администрације.

Једноставно речено, САД су прецијениле своју снагу. Споразум који је Кина измјенила би обавезао кинеску страну да донесе неке законске измене које су захтјевале САД, а сам споразум је испреговаран усред агресивне америчке кампање против кинеског телекомуникационог гиганта Хуавеја. Та кампања је подразумавала уврштавање те компаније на америчку трговинску црну листу – што би прекинуло њено снадбијевање критичним технологијама – и притискање савезника да и они изолују компанију.

Далекосежне посљедице

Иако ће овакви поступци без икакве сумње нашкодити Хуавеју, компанија ће врло вјероватно надокнадити своје губитке успостављањем чврстих веза са другим брзо растућим кинеским технолошким компанијама. За остатак света, међутим, напади Трампове администрације на Хуавеј – и на Кину генерално – ће имати далекосежне последице.

Кина је исувише дубоко укорењена у глобалним ланцима снадбијевања да би тек тако нестала. Изопштавање водећег свјетског индустријског произвођача – са тржиштем од 1,4 милијарди потрошача – озбиљно ће пореметити глобалне ланце вриједности (ланац вриједности је скуп активности које компанија која послује у одређеној индустрији обавља како би испоручила производ или услугу; прим. прев.) и бацити сијенку на читаву свјетску економију.

Погрешне процјене Трампове администрације су можда дјелимично настале због брзоплетости, у нади да ће забиљежити „побједу“ уочи предсједничких избора наредне године. Али Сједињене Државе су такође убјеђене да су у предности над Кином, која наводно има слабе адуте јер зазире од тешког приземљења своје економије. Али ствари не стоје тако.

Иако Кина увози релативно мало из Сједињених Држава, она у овом трговинском рату има више расположивог оружја од свог противника. Осим директног вршења одмазде кроз царине на пољопривредне производе и комерцијалне авионе, она би могла да пооштри контролу капитала, да се ријеши свог џиновског удјела у америчким дужничким обвезницама, или да вјештачки обори вриједност своје валуте. (Талас повратне девалвације других свјетских валута који би био изазван последњом опцијом дестабилизовао би амерички долар, као и међународне монетарне институције.)

Међутим, Кина је до сада показала приличну уздржаност. Примјера ради, упркос недавној депресијацији женминбија (кинеске валуте која се често изједначава са јуаном; прим. прев.) у односу на амерички долар, Народна банка Кине је изразила намјеру да одржи стабилност девизног курса. Чак и ако је продубљивање тензија са Сједињеним Државама око трговине и технологије примора да предузме неке краткорочне мјере одмазде, Кина ће вјероватно наставити да буде уздржана и у догледној будућности.

Разлог је једноставан: умјерени приступ служи дугорочним интересима Кине, и директно (кроз подржавање континуираног економског раста и развоја, очување социјалне стабилности и заштиту државног интегритета) и индиректно (кроз избегавање нових скупих поремећаја на глобалном тржишту). Иронично, то ће такође приморати Кину да се посвети темељним структурним реформама које захтевају САД.

Избјећи Тукидидову замку

Трговински рат је указао на ризике које са собом носи отворена економија. Али умјесто да остатку свијета залупи врата, Кина покушава да заштити глобалну економску стабилност. Кинески лидери не вјерују да ће се тренд капиталистички вођене глобализације – од које Кина има највише користи али којој све више и сама доприноси – ускоро преокренути. С обзиром да Америка, према мишљењу Кине, остају водећи свјетски заступник слободног тржишта као модела према којем се креће Кина, њена одступања од ортодоксног слободног тржишта и њене злоупотребе државне моћи могли би потрести саме темеље америчке економије и угрозити њене институције.

Нема сумње, Кина и САД ће највероватније бити све више међусобно отуђене. Кина ће развити сопствене кључне технологије како би окончала своју зависност од САД и ојачати стратешке секторе који ће покренути њен економски развој.

Међутим, такав технолошки напредак на кинеској страни ће захтјевати да држава спроведе структурне реформе. Она ће нарочито морати да заштити права интелектуалне својине и да успостави ефикасније тржиште капитала, како би подстакла основна научна истраживања, технолошке иновације и предузетништво. Препознајући улогу тржишта капитала у промовисању технолошких иновација, Кина ће, крајем овог мјесеца, отворити Одбор за научне и технолошке иновације на Шангајској берзи.

То не значи да ће Кина затворити врата за трговинске преговоре. Напротив, америчко-кинески трговински односи имају своје структурне неравнотеже, које је Кина спремна да исправи. Али, уместо да дозволи Трамповој администрацији да је натјера на унилатерално повећање увоза – што би био приступ који је наиван и непромишљен – Кина ће инсистирати на фазном решавању проблема. Свијет би требало да подржи овај метод, а нарочито би Вашингтон требало да олабави ограничења на извоз у Кину и поздрави кинеске инвестиције у САД.

За многе, Кина и САД изгледају као да упадају у „Тукидидову замку“, самоиспуњујуће пророчанство у којем хегемон, плашећи се изазивача, улази у рат за глобалну доминацију. Међутим, чак и ако се економски окршај између ове двије земље настави, овај исход је далеко од неизбјежног.

Недостатак узајамног политичког повјерења није спријечио САД и Кину да се укључе у обострано корисну трговинску сарадњу у протеклих 40 година, нити је омео недавни успон у кулутрној, образовној и другим разменама. У вријеме када се две државе суочавају са многим заједничким изазовима – укључујући климатске промене, нуклеарне пријетње, тероризам, сиромаштво и нестабилност финансијског тржишта – остаје нам само да се надамо да ће америчка администрација још једном показати визију и мудрост неопходну за обнову такве сарадње са Кином.

Џанг Ђун је декан Економског факултета на Универзитету Фудан и директор Кинеског центра за економске студије из Шангаја.

Превео: Радомир Јовановић

Извор: Project Syndicate

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: