Грубач: Државни удар по православљу, и погана свита

Пише: Војин Грубач

Све су прилике да је шеф режима Црне Горе коначно изгубио “грађанску опредијељеност”, те у Никшићу одржао, са етичке и логичке тачке гледишта- антицивилизацијски говор, којем је грош цијена. (1)

Управо у родном граду – којег је економски уништио, а Никшићане осудио на расејање и бјекство у друге градове и “домовине”, шеф режима је изненађујуће отворено показао максималну нетрпељивост према Православној цркви Црне Горе и њеној Митрополији црногорско приморској.

И што је најинтересантије, та плима радикалног анимозитета према православном хришћанству и грађанима православне вјере- дошла је са висина државног врха који се куне у своју “грађанску идеологију”, називајући Црну Гору “граџанском државом”, што је интересантно.

Да, баш “граџанском”, управо тако!

А Црна Гора је, добро знамо, “граџанска држава” из које се због очаја, безнађа и безперспективности, иселило преко 130 000 људи за вријеме тридесетогодишње владавине дотичног шефа режима.

Рушилац економије као “обнављач аутокефалности”

И тако, на економским развалинама града Никшића, шеф режима је одржао говор са много спорних теза.

У овом тексту ћемо се осврнути само на само двије реченице тога говора, а о осталима – потом.

A eво тога инсерта, што су пренијеле подгоричке “Вијести”: “Иако су, како је истакао (шеф режима, оп. а.), урадили доста на грађењу црногорског идентитета остао је још један важан корак, а то је “исправљање тешке неправде” учињене на почетку 20. вијека и укидање црногорске аутокефалне цркве.

Поручио је (шеф режима, оп. а.) да ће предано радити на обнови црногорске аутокефалне цркве допадало се то некоме или не, као и да ће гарантовати стварну а не формалну слободу вјероисповјести.” (1)

Елем, да је шеф режима рекао да ће економски обновити Никшић, којег је укинуо са мапе индустријских центара Балкана, то би сви разумјели као покајање и обавезу.
Да је обећао “да ће предано радити на обнови индустрије Никшића, допадало се то некоме или не”, те да му је “остао још један важан корак, а то је “исправљање тешке неправде” Никшићу, учињене од деведесетих година 20. вијека до дана данашњега”- таква реторика би засијала као сунце над главама Никшићана.

Умјесто да исправља економске и социјалне неправде овог времена, које су настале као плод његове лоше политике, шеф режима се баца кроз историју, тражећи мјеста “неправди” које ће, ето, рјешавати као “горући проблем”.

Тако је испало да је Православна црква “горући проблем” шефа режима, јер му се не свиђа што јој припада 99,99 одсто православних вјерника Црне Горе, те му све то, како каже- личи на “монопол”?!

Стварна, а не формална слобода, шта је то?!

Осим наведеног, у свом говору шеф режима је обећао да ће “гарантовати стварну, а не формалну слободу вјероисповјести”, што је навело граћане да се упитају – “шта је пјесник хтио да каже”?

Збиља, да ли шеф режима уопште зна шта је стварна а шта формална слобода било чега, јер је велико питање да ли он влада или манипулише тим појмовима?!

Рецимо, да је шеф режима поборник стварне слободе грађана, не би признао концентрациони логор “република Косово”, јер је против тога огавног признања, према ријечима његовог премијера Марковића, било преко 85 одсто грађана Црне Горе. (2)

Исти случај је био и са уласком Црне Горе у НАТО алијансу, опет против воље двије трећине житеља Црне Горе.

Дакле, у оба ова случаја шеф режима није је био гарант стварне слободе грађана, јер никад није имао намјеру да стварну слободу људи поштује, о било чему да се ради.
Шеф режима или не влада појмовима које користи, или их употребљава као параван за грубо кршење људских и политичких права грађана, као и вјерских права православних вјерника.

На идентичан начин је проблематично његово залагање за Црногорце као нацију, иако је у свом говору устврдио како је “урадио доста на грађењу црногорског идентитета”?!

Црногорци у визури изопачених државних идеолога

Збиља, како је могуће да је “предсједник” Црне Горе “урадио доста на грађењу црногорског идентитета” када, изгледа, он на Црногорце гледа очима свог идеолошки изопаченог окружења.

А ту свиту чине полудивљи и незнавени дукљански идеолози- скупљени с коца и конопца. Који не знају “гдје ударају” и којима вјетрови кроз главу дувају.
И уопште, да ли шеф режима умије објаснити шта значи термин “црногорски идентитет”!?

Наиме, познато је да је шеф режима, са својим идеолошким кружоком, одлучио да се некакав бошњачко-хрватско-украјински модел “црногoрског језика” наметне као дио “црногорског идентитета” и језика државе.

Резултат знамо, православни лингвисти Црне Горе, независно од тога да ли се национално изјашњавају као Срби или као Црногорци, су се дистанцирали и оградили од те сумбурне језичке манипулације.

Зато се и десило да јавност и медији не користе ту, на брзину склепану- вјештачку језичку творевину, а што је најинтересантније, том језичком скаламеријом не говори нити шеф режима, нити би је успио савладати да живи пет живота.

Псеудоправославна црква и језик

Какав је психолошки профил окружења шефа режима, најбоље можемо видјети кроз изјаву “оца црногорске језичке монтенегринистике”, покојног Војислава П. Никчевића, који је написао следеће:
“Црногорски језик је као посебан донијет из прапостојбине, из Полабља- Поморја (данашња источна Њемачка), настао је из изумрлог полапског, нема заједничко поријекло са другим јужнословенским језицима, па се због тога и разликује од других сусједних језика”. (4)

За невјеровати, јер је очигледно следеће – ако је “црногорски језик” настао од изумрлог полапског језика, тада је јасно да се неко морао спуштати под земљу да га учи од покојника.

А колико jе језик у Црној Гори неразумљив Србији, БиХ и Хрватској, а морао би бити тотално неразумљив, ако је вјеровати “царевима монтенегринистике”, добро знамо!

Лудило које се у Црној Гори демонстрирало на језику, пренијело се и на религију- стварањем псеудоправославне цркве, која нема вјернике, нити ће их икад имати.

Управо због закономјерног краха вјештачких државних пројеката, шеф режима и назива слободну вољу православних вјерника Црне Горе- монополом на вјеру?!

А све би му, изгледа, било у реду када би православне вјернике, помало или подоста, крстили рогамски ронилац Стево Вучинић и бивши протестантски квазипоп Лав Лајовић.

Протежирање пропалих пројеката

Да закључимо, стављање префикса “црногорски” на те псеудонационалне пројекте није могло, нити може одржати ненормалност нечега што народ одбације као страно тијело.

Језичку скаламарију и изопачену квазицркву – православни народ Црне Горе је реско одбацио као нешто што нема било каквог контакта са здравим смислом.

Народ је одбацио, али шеф режима и даље протежира те пропале пројекте да би стварао стресове грађанима, и изазивао вјештачки конфликт државе са православнимм народом, што није нормално.

А и опасно, ако знамо да је врх црногорске државе, с безмјерном лакоћом, понизно “легао под великоалбанског бика”.

Самим тим, смјело можемо закључити да је говором у Никшићу, најавом државног удара по православљу – шеф режима дао “вјетар у леђа” ширењу велике Албаније на територију Црне Горе.

Скутоноше чине господара

Такво стање свијести шефа црногорског режима програмира његово дукљанско окружење, које даје кључни акценат идеологији црногорских државних медија.
Зато није ни чудо да се сјајни социолог, господин Илија Маловић, у изјави за Спутњик, на те медије осврнуо овако: “У црногорским медијима се промовише изврнута стварност у којој се друштвена реалност описује појмовима супротним од њиховог стварног значења”.

Замјену значења појмова, г. Маловић је регистровао овако: „Терор и издаја су постали- храброст, правно насиље се назива мудрост, окупација је партнерство, маргинализованост је равноправност, а пљачка је визија.”

Послије свега само можемо додати, да је јадно стање Црне Гоrе последица тога што овако чудна свита- чини господара, јелте!?

Какве скутоноше, таква и држава!

Референце:
(1) (“Ђукановић: СПЦ покушава да чува инфраструктуру “Велике Србије”, портал “Вијести”, Светлана Мандић, 8. јун 2019.)
(2) (“Марковић: Кад смо признали Косово* против је било 80 одсто грађана”, портал ИН4С 10. октобар 2017.)
(3) (Рајка Глушица о Декларацији о заједничком језику- Сви национализми у Црној Гори су под контролом и у служби власти, Соња Ћирић, портал Вијести, 20. мај 2017)
(4) (Киднапована држава у изврнутој стварности: Две године од уласка Црне Горе у НАТО, портал Спутњик, Небојша Поповић, 05.06.2019.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: