На данашњи дан 1853 умро српски пјесник младости Бранко Радичевић

На данашњи дан, 1. јула 1853, умро српски писац Бранко Радичевић, романтичарски лирски пјесник младости, љубави и патриотског заноса. Као одушевљени присталица језичке реформе Вука Стефановића Караџића први је почео да пјева на народном језику и у духу српске народне поезије и пјесничким слободама означио продор у нову епоху.
Рођен је 15. марта 1824.

Био је одушевљени присталица језичке реформе Вука Караџића, те је први почео ,,пјевати“ на народном језику и у духу српске народне поезије, а тим пјесничким слободама отворио је врата нојој епохи.

Његове пјесме пуне су ведрине, живота, враголанске жудње и уживања у природи, али је у некима предосетио и сопствену рану смрт.

У Бечу је студирао права и медицину, те је тако ушао у најближи круг Вукових присталица и пријатеља.

Најљепше дане младости провео је у Сремским Карловцима, чије су лепоте, посебно узвишење Стражилово, биле његова лирска инспирација. У својој најпознатијој песми, Ђачки растанак, опјевао је Сремске Карловце и ђачке радости, дубину и мисаоност исказао је у пјесми Туга и опомена, а у сатиричној песми Пут исмијао је противнике Караџићеве реформе.

Умро је у Бечу 1853, а касније је сахрањен на Стражилову.

Љубав младог пјесника

Легенда о љубави Бранка Радичевића, српског романтичарског пјесника и Вилхемине-Мине Караџић, сликарке, песникиње, преводиоца и кћерке Вука Стефановића Караџића прати као сјенка цео Бранков опус.

У његовим пјесмама се осећа Минин дух, али се поуздано зна да је искључиво њој посветио једну, неки кажу своју најлепшу песму „Певам дању, певам ноћу“. Познати стихови кроз жељу да је „дигне међ’ звездице“ исказују врхунску идеализацију Мининог лика.

Прича о њиховој љубави је веома тешка. Мина је била звезда бечког друштвеног живота, изузетно образована, имућна, успешна сликарка, а Бранко сиромашни студент са теретом тешке болести.

Многи историчари сматрају да је начин на који је њихова платонска љубав материјализована у уметности резултат епохе у којој су живели и стварали. Романтичарска епоха захтевала је такав приступ, без обзира на реалну слику те компликоване привржености, која је била далеко од идеалне и остварене.

КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ

Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жути доле веће пада;
Зеленога више ја никада
Видет нећу!
Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.
Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом бели данче!
Збогом свете, некадашњи рају, –
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко,
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
Твојој руци и твојем извору –
Мог живота вир је на увиру!
О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади’!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајним звездама,
Да обасјам сунчаним лучама…
Дуга била, па се изгубила,
Звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огрејало,
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља –
У траљама отац вас оставља.

1845.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: