Аршини атеизма: Када ухвате, не пуштају!
1 min read
Атеизам као вриједност
Пише: Иван Милошевић
Не прође дан, а да се неко од ових монтенегринских интелектулаца јавно не похвали да је атеиста. Њима то дође као неки знак распознавања, то је њихов „крст“ који носе и који их спашава од духовних и осталих замки овога свијета.
У њиховом друштву изгледа да је непристојно рећи да си вјерник, да вјерујеш у Бога, да вјерујеш у васкрсење и есхатологију живота. Превише су они фини за те теме, превише су намирисани и углађени, па некако се не уклапају у те ретрогадне приче. Они недјељом не иду у цркву, углавном уопште тамо и не залазе, за њих је Нови завјет интелектуална провокација за његово сахрањивање, а уколико тамо и има нешто за поштовање, онда су то умјетничке вриједности, које је вриједно записати или афирмисати, али све то остаје на нивоу чулности и естетског доживљаја свијета.
Они већином сматрају да су богомдани да расправљају о људским правима. И што више та права черече и претварају их у оно што никада нијесу била, сматрају да они који до сада тобож нијесу имали нека права, сада треба да их уживају на квадрат, па и на штету морала и неких општеприхваћених вриједности. Такви се најчешће као пијани плота ухвате поштовања ЛГБТ и права животиња. Нико не спори и да поменути морају да имају своја права, што ни прије најезде ових намирисаних атеиста нико није доводио у питање, али они од тих права праве неки интелектуални инцидент, односно мањак пошттовања, што они наврат-нанос желе да исправе.
У задње вријеме такви су се ухватили у коло црквених канона, па би хтјели да ту нешто кажу и не само то, него би хтјели и да пресуде и да као једно од људских права стварају нове религије, цркве, васељенске и галактичке патријаршије и нове патријархе. Када им приговорите да би као атеисти о томе требало да ћуте, онако круто се атеистички наљуте и само што вас не пријаве полицији за омаловажавање и угрожавање људских права. Својим атеизираним аршинима радо мјере сваку појаву на овом свијету, ослобађају их примјеса духовних категорија или не дај Боже, новозавјетног откривења, и своде је на своју мјеру. Какви тамо неки митови и бакрачи, постоји само мој митологизирани атеистички мит из кога све проистиче и у који се све враћа, односно све се прелива из шупљег у празно.
Чудо је та самохвала атеиста. Прима се лако, али од ње спаса нема, када ухвати онда не пушта!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ne nego je u vasem drustvu sramota reci da si ateista. U CG drustvu dje je 92% vjernika, sigurno ne moze bit da tesko bit vjernik, no je tesko bit ateista.