НАТО јастреб Самарџић некад: Српску државу да чине све територије насељене Србима

Случај Николе Самарџића, професора Филозофског факултета у Београду, могао би бити и добра прича о великом егу и неоствареној амбицији. На жалост, овдје је у питању класични конвертит, човјек који је деведесетих година био горљиви српски националиста,  а од преврата 5. октобра 2000. године, потрчао је у крило „евроатланских мислилаца“.

Са промјеном мишљења нашао се у политици, као истакнути члан и потпредсједник Либерално демократске партије Чедомира Јовановића, коју је напустио разочаран њеним изборним резултатом. Или, услед „изневјерених очекивања“. Касније је угледни социолог Весна Пешић (краће време Самарџићева партијска колегиница) тврдила да је он то учинио зато што је ЛДП одлучио да он не постане посланик.

Како га је један пропали издавач описао, Никола Самарџић је био „особа бриљантног ума и сјајних аналитичких способности, али се касније скроз ‘преметнуо’ у некаквог Еуропејца“.

А, ево како је Никола Самарџић, садашњи Еуропејац и агитатор „западних вриједности“, писао својевремено у ондашњем опозиционом недјељнику „Погледи“ 14. јуна 1991. године:

„…По етничком праву, у српску државу морале би улазити све оне територије које насељавају Срби. У случају друге, комунистичке Југославије, то су, осим Србије, Црна Гора, Источна Херцеговина, велики дио Босне, дјелови Македоније, Барања и некадашњи гранични појас у Славонији, Хрватској и Далмацији…Срби Косово и Метохију могу сматрати искључиво као област под страном и непријатељском окупацијом, гдје је извршен погром српског становништва…“ ( у „Погледима“‘ 14. јуна 1991.)

Скоро двије деценије касније, овај исти Никола Самарџић појављује се у сасвим другом облику, као огорчени критичар Срба и Србије, па у једном разговору за сарајевски недјељник „Дани“ дословно каже да је „бомбардовање Србије сувише рано прекинуто“ и да је „…требало да потраје све док Милошевићев режим не падне…“

Покојни Радован Самарџић, отац Николе Самарџића, историчар и академик САНУ, био је истински интелектуални гигант и човјек који је за свога сина говорио да би „најбоље било“ да се не изграђује на његовом стваралачком наслеђу. Наравно, отац је познавао свога сина, ко би боље од њега!

Знао је покојни академик да је његов син лакомислен, вјероломан, а жељан великих домета и високих позиција у владајућој номенклатури. А, такав, за озбиљну научну дисциплину није. За естрадну политику, може.

А “човјек западних вриједности“ запослио је супругу Нину на мјесту директора “Политике“ са платом од 9 хиљада евра мјесечно, мада ова кућа већ има директора Миру Глишић Симић, са истом платом! То је награда за Николу.

Извор

Прочитајте још:

Бећковић: Уклети и заглављени

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: