Поповић: Василије Свети, одакле си мили роде?

Пише: Љиљана Поповић

Василије Свети, одакле си мили роде?

Да ли ти је Свече са врлети Острошке некад неко поставио и овакво питање? Кроз ријеке људи које ти стижу сваког дана, је ли се дрзнуо неко некад приупитати те одакле си, мили роде? Да ли је клечећи испред кивота твога и просећи благослов, неко кришом, себи у браду промрмљао и овакву лакрдију па, стидећи се да му не одговориш пред свима одмах и посрамиш га због таквог питања, изашао не осврћући се?

А можда је и тај незнавени и дрски који мисли да зна и без да пита, чуо одговор одмах од тебе – Хришћанин сам, Православац, слуга Бога живога, Светосавског начела и српског рода, млијека и хљеба што ме хранише у херцеговачким зорама и мом Поповом пољу одакле дођох на овај бијели, сунцем и громовима осликани крш Острошки. Да Богу служим и народу своме из кога потекох и коме купих и даровах све ово да чувају у вјекове векова и преко њих даровах свима.

Можда је ипак чуо дрзник одговор твој како за њим одјекује док иде, али није смио тад да се окрене. Можда је чуо ипак незнавеник како је мајка звала свог сина из дјетињих игара да уђе у кућу и окријепи се: „Стојанеее, сине, дођи!“ А мали Стојан Јовановић је молио за још по неки минут на прохладном херцеговачком вјетру.

Да је неко и у мислима својим, а не у ријечима, провукао да је Стојан сад другог рода јер у његовој земљи род тај носи неко страно име, би ли се и он сам чудио?

Је ли га је можда неко некад питао тако нешто, од свих народа широм васељене што долазаху и долазе још увијек да му принесу бриге своје, надања, уздахе и хвале?

Можда нека од, фереџом покривених, стидљивих дјевојака, или нека брката сједина са кечетом што се једва успиње до мале цркве Богородичине горњег манастира или можда онај косооки насмијани пар чије ријечи нико не разумије, али разумије очи њихове и погледе кад га виде, или они из далеке Америке Латинске, што дођоше преко океана да се захвале са сузама у очима и дјететом у рукама?

Не… јер прилазећи му, већ су знали у срцу свом све, јер су вјекови оцртали стазе до Светог кивота и исписали род Светитељев.

И док се подвизавао на тврдим стијенама изнад Бјелопавлића и док је народ свој Светосавски волио и учио и он је то исписао. Сваком капљицом суза и зноја. Свима је себе даровао и зато све добродошлицом прима, сваког ко му долази са добром вољом, сваког вјерујућег. Али народу свом српском, гдје год се родио, свој Свети кивот је посветио, завјетовао и дао да га чува док је свијета и вијека. Амин.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: