Литургијско сабрање у Горњем манастиру Острогу поводом Светих новомученика Житомислићких

У сриједу 26. јуна 2019. године, на празнике Свете мученице Аквилине и Светих новомученика Житомислићких, служена је Света литургија у Горњем манастиру Острогу.

Литургијским сабрањем началствовао је јеромонах Владимир Палибрк уз саслужење свештенства и свештеномонаштва и вјерног народа.
После прочитаних одјељака из Апостола и Јеванђеља, сабранима се ријечима бесједе обратио отац Владимир, који је говорио о томе зашто је савремена Црна Гора заборавила свештеномученика Владимира Чејовића Кучког и Житомислићког, указавши на његов свијетли примјер његовог чојства, који се огледа у томе што је живот свој положио за ближње своје.

Отац Владимир је на почетку бесједе подсјетио на ријечи Пророка Исаије „Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви; него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји виши од ваших путева, и мисли моје од ваших мисли, указавши да овдје није у питању разлика у простору, да је Бог на небу, а да је човјек на земљи, него у дубљем смислу да су мисли и путеви Господњи у односу према људима увијек вјерни и истинити, а да су људске мисли и путеви често пута лажни и непостојани“.

Отац Владимир је навео и два библијска примјера којим ово потврђује. Први примјер је непостојаност богоизабраног народа Божијег Израиља која се огледа у томе, да нису могли да исчекају пророка Мојсија који се на врху Горе Синај молио Богу и очекивао написане таблице Закона Господњег. „Када Бог хоће да дарује велики дар човјеку, Он од истог захтијева да прође кроз одређену аскезу поста и молитве, да би показао вјерност према Богу.

То се потврдило и у новозавјетној историји, када су Апостоли морали одређени период после Васнесења да чекају Силазак Светог Духа на њих, и дочекали су га после десет дана.

Богоизабрани јеврејски народ, видјевши да Мојсије не силази са горе Синај почели су да ропћу на Бога и на Арона, одрекнувши се Јахвеа и Мојсија, захтијевајући од Арона да им излије златно теле тј. идола коме ће да се клањају и да му служе.
Настављајући своју бесједу отац је казао да се феномен идолопоклонства јавља у души човековој или у души народа, када нестане вјере.
„Када народ нема вјеру која одређује његов животни компас, тада тај народ умјесто Бога бира себи идола. Умјесто Мојсија тј. истинитог служитеља, бира лажне пророке. Умјесто истините Цркве бира лажну синагогу.

Овај примјер показао се и у Новом Завјету, када је Јеврејски народ, одрекавши се Христа Спаситеља, умјесто Бога изабрао разбојника Вараву.

Нажалост, то се дешава и у новој историји Црне Горе. Дио народа одступивши од Бога у Црној Гори, вођен неким приземним овоземаљским интересима, одрекао се од Петровићевске Црне Горе, од светих ћивота Светог Василија и Светог Петра, тиме љубећи скуте лажних псеудосвешеника. Зато не чуди драга браћо и сестре, што ако би смо данас прошли градовима Црне Горе, испитујући људе ко је био честити свештеник Владимир Чејовић из многострадалних Куча, наишли би на мало оних који су чули о њему и његовом дивном подвигу.

Његов животни примјер, није пожељан у данашњој Црној Гори, он није херој нашег времена. Нажалост, хероји данашњице су они који се Бога не боје нити људи стиде.
Његов јуначки подвиг који је за већину људи у Црној Гори непознат, ипак је познат пред Богом и светим мученицима кроз вјекове.

Нашавши се у манастиру Житомислић 1941. године, ђакон Владимир је био са братијом манастирском одведен од усташа на погубљење. Међутим, сазнавши да он није из тих крајева, већ да је из Црне Горе, писмено му је уручено помиловање и предлог да се возом из Чапљине врати за Никшић. Ђакон Владимир Чејовић је одбио понуду рекавши, да је он дошао заједно са манастирском братијом, рекавши да ће са њима да подијели судбину страдања.

И потом је заједно са осталима жив бачен у јаму, Бивољу јаму близу Међугорја, и затрпан камењима.

Тужно је да у наше вријеме главни град Подгорица нема ни једну улицу, посвећену овом витезу вјере и чојства, а да се подиже споменик највећем српском злотвору Јосипу Брозу, а да не препозна жртву и витештво свештеномученика Владимира Кучког и Житомислићког, и да такве људе не држи на маргинама свога сазнања, већ да у њима види звијезде путеводитељке на свом животном путу и тако вођен уђе у Царство Небеско“, закључио је своју бесједу јеромонах Владимир Палибрк.

После причешћа вјерних, освештан је и пререзан славски колач у част Светог новомученика Владимира Чејовића Житомислићког, кога сабрат острошке обитељи о. Владимир слави као свог небеског и духовног заштитника.

Потом се својим словом обратио и протојереј Предраг Шћепановић, који је честитао имендан оцу Владимиру, истакавши да је мученичка крв увијек била семе за нове хришћане. „Благо гробу у тами што сјаји, што кандило пале нараштаји.
Незнани гробови и незнане јаме нашим мученика иако смо грешан народ, али смо небо обајсали звијездама православља мученицима.
Што је тамнија ноћ јаче сијају звијезде.

Свети Владика Николај је рекао да је осамнаести вијек побуна против Бога, деветнаести вијек побуна против цркве, а двадесети вијек савез са сатаном. И у тим тешким данима и временима када је душа на памук чупана, хљеб у братску крв умакан, своју мученичку крв изнијели су новомученици житомислићки. Међу њима и један Владимир, из Црне Горе, из Куча, који није имао куда да иде него путем Марка Миљанова, па и њихових примјера чојства и јунаштва, Ђуље Јованова који не хтеде повести барјак турске војске на браћу Куче и његов Ивеза Вуков, брат који намаче себи коноп, не хтеде се братским издајником назвати.

И овај Владимир Чејовић из Куча пође тим путем. У Мостару када му усташе понудише да спасе свој живот, знао је он да је људски живот кратак а да је вјечна срамота или вјечни образ пред Богом, јер је вјечно мучеништво.
Зато нека је славан овај диван изданак племена Куча, Марка Миљанова, овдје у Црној Гори, гдје се људска ријеч, част и поштење цијенило више од свега на овом свијету.

Јер Црна Гора и није мјесто за живљење, него мјесто за причу, па је и ово савремени примјер чојства и јунаштва гдје је овај свештеномученик пострадао од људске злобе, од руке онога непријатеља, али је остао да се памти.

И његов свијетли лик и његово надахњиваће и нас да никад не заборављамо њихову жртву.

Хвала Богу, наш јеромонах Владимир носи име тог ђакона Владимира који је је страдао у Мостару, а Житомислићки новомученици су само име за 1650 знаних и незнаних чија имена Господ знаде, чијих смо се имена данас сјетили на литургији.
Нека ти оче, брате и саслужитељу Владимире свијетли лик свештеномученика ђакона Владимира и да ти јеванђеље буде храна а смирење сапутник, и да њихову мученичку жртву, жртву пребиловачких, крагујевачких, пивског, великих и многих новомученика увијек имаш на уму и да нас подучавао да је мученичка крв сјеме за нове хришћане.

Нека ти они буду на благослов и нека ти Господ не заборави жртву што ти њих не заборављаш, што си нас данас сабрао да се њиховог спомена сјетимо“, рекао је између осталог прота Предраг у поздраву оцу Владимиру.

Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: