Предавање Нинковић Ташић одржано у Никшићу: Из духовног искуства ниче етичка и научна снага

Предавање Александре Нинковић Ташић на тему ,,Духовни живот српске науке“ у организацији Матице српске и Друштва црногорско-руског пријатељства Св. Георгије одржано је синоћ у Никшићу.

Истражујући живот и рад знаменитих научника, какви су, Михаило Пупин, Никола Тесла и Милутин Миланковић, Александра Нинковић Ташић већ годинама упознаје стручну, али и најширу јавност са мноштвом неправедно занемарених, заборављених, или, што је и најчешћи случај, скривених страница једног духовног искуства из којег израста етичка и научна снага не само споменутих, већ и других српских научника.

Њихове портрете налазимо у новој књизи Звездобројаца, при чему, Руђер Бошковић, Атанасије Николић, Иван Ђаја и Јован Цвијић припадају истим анђеоским низовима српске науке и духовности са којима нас је Александра Нинковић Ташић и до сада упознавала.

Светосавска надахнућа каква смо могли пратити у Пупиновим и Миланковићевим дјелима налазимо сада и код Јована Цвијића, и то захваљујући проналаску, опет, једне заборављене странице из Цвијићевог живота. Посебно је значајан повратак и Руђеру Бошковићу, још једном свјетском великану, чији се духовни узлети, можда, никада нијесу довољно испитивали, иако за њега није случајно писано да је био „демон у математици, а анђео у животу“.

Атанасије Николић и Иван Ђаја могли би и те како служити као примјер како би требало да се развија и данашње школство . Поготово вриједи промишљати зашто је Ђаја упозоравао да наука лишена морала и васпитања остаје само једна ништавна институција. Потоњу инструкцију илуструје и сам назив једне књиге, Човјек испред науке, коју Милутин Миланковић и Јеленко Михаиловић посвећују чувању успомене на Михаила Петровића Аласа – непоновљивог учитеља скромности и доброте, а која опет долази испред нас захваљујући труду Александре Нинковић Ташић.

По свему судећи, и трећа књига коју Александра припрема, а носи назив Наука на друму Марка Краљевића доноси уобличавање њених ранијих настојања да покаже зашто је наша епска традиција, као и пјесништво Петра II Петровића Његоша, Јована Јовановића Змаја, али и других српских пјесника, тако снажно обликовала нашу науку.

Посебно маркантна спона која повезује Пупина, Теслу и Миланковића јесте епска фигура Марка Краљевића. У епском кључу Пупина и Теслу повезује и знаменити гуслар Петар Перуновић Перун, док Пупина и Миланковића повезује и специфичан однос према Филипу Вишњићу. Сваком од њих својствено санктификовано поштовање мајке може, такође, да одводи у близину Марка Краљевића. Наиме, у пребогатом епосу о овом јунаку, који садржи неколико хиљада пјесама (око милион стихова), једини неприкосновени ауторитет јесте мајка.

У својој аутобиографији Пупин више пута зазива Марка Краљевића, док Никола Тесла остаје драматично замишљен над знаменитим стиховима које изговара Марко: „Јао мене до Бога милога, ђе погубих од себе бољега!“.

Па ипак, ни први, ни други научник не залазе у тако темељан дијалог са Марком Краљевићем као што је то случај са Милутином Миланковићем, о чему, дабоме, свједочи и његова аутобиографија. Међутим, не бисмо знали колико је Миланковићева веза с Марком Краљевићем важна да Александра Нинковић Ташић није пронашла још један заборављени текст: Миланковићев есеј о Марку Краљевићу.

Надати се да ће објављивање књиге Наука на друму Марка Краљевића позвати и најстручније тумаче нашег епског пјесништва да се позабаве решењима која нуди Миланковић, тумачећи стих у ком се каже да ће Марко погинути „Ја од Бога, од старог крвника“. Овај научник у томе налази један примордијални/архетипски страх, али и библијску поуку која каже да је „страх Господњи – почетак мудрости“.

Прочитајте још:

Од трагикомичне алузије на распадање свијета ван људске контроле до придјева ,,кафкијански“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: