Подгоричанка којој је Михајловић платио операцију срца 2001: У молитвама за Синишу, он је мој спасилац!

Јутро, 13. јул 2019… Прва вијест коју читам везана је за Синишу Михајловића. ‘Болестан је’, кажу, ‘води животну борбу’.

„Прије 19 година омогућио си ми живот. Омогућио си ми оно што сам сад, да живим живот који живим, да корачам путевима којима корачам, да осјећам, желим, волим – а тебе можда и понајвише. Вољела бих да ти могу помоћи, као што си ти мени помогао. Вољела бих да ти могу доћи у посјету, како си ти то чинио. Али не могу. Моја једина помоћ ће бити у молитвама – за још једну твоју побједу. Молићу се Богу, у којег обоје верујемо… У нади да неће заборавити твоју великодушност и да ће ти пружити руку исто као што си је ти пружао хиљадама људи за својих пола века. Миха, легендо… Миха, краљу… Миха… Бори се! Издржи! Побједићеш!“

Ова емоцијама обојена порука коју је на свом фејсбук-профилу написала Подгоричанка Николина Нина Радуновић расплакала је не само Црну Гору, него и цијели регион, пишу „Новости“

Сигурно ће стићи и до Михе који је од првог сазнања да болује од леукемије обасут порукама подршке. Николина није слутила да ће њена прича узбуркати осјећања људи.
Вољела бих да мој глас дође до њега. Да није било Синише, ко зна којим путем би отишао мој живот. Он је мој спасилац, човек за кога је мој живот и те како везан. Добротвор и хуманиста – каже за „Новости“ Николина.

Радост родитеља при њеном рођењу помутила је вијест да има срчане мане опасне по живот. Борба за малу Николину је од тада почела да се одвија и трајала је све док се није појавио Синиша. Имала је четири и по године када је успешно оперисана у Риму 19. априла 2001.

– На простору бивше Југославије није било могуће обавити интервенцију. Шанса се појавила у Лондону, али се средства нису могла прикупити. Радило се о комплексној срчаној мани са којом се медицина до тада јако ретко сретала. Синиша Михајловић је сасвим случајно сазнао за мој проблем, и то преко нашег заједничког пријатеља који је сада, нажалост, покојни. И он је, као и Синиша, био из Боровог Села код Вуковара. Није знао ни ко сам, нити одакле, већ је само поручио – „Доведите ми то дијете!“

Он је већ тада био у Италији, у Лацију.

Успио је да мобилише цијели тим како би ми се помогло. Највише новца уплатио је Синиша, а остатак фудбалери римског клуба. Оперисана сам, вратила се у живот и, као што видите, данас потпуно нормално функционишем, живим и ништа ми није ускраћено. Нисам једина којој је он помогао, јер их је заиста много. Никада се није због тога експонирао, јер је то радио као прави вјерник и хуманиста.

Иако је од тада протекло скоро двадесет година, Нина није успјела да се упозна са својим спасиоцем, да му лично захвали.

Синиша је дио мог живота, иако га не познајем. Љубав коју осјећам према њему је заиста посебна и не може се описати ријечима. И због свега тога јако ме погодила вијест да је болестан. Нисам могла вјеровати да се некој особи попут њега нешто слично може десити. Много ме погодила то сазнање и натерало да напишем поруку за коју нисам очекивала да ће изазвати овакву буру. А текст је настао из срца и дубине душе!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: