Ноле украо славу некадашњем краљу Вимблдона: Балада о Бобу Фалкенбургу

Аутор: Борис Дежуловић

Федереров ас пробио је Ђоковића и петнаест хиљада људи на Central Court-у одушевљено је скочило на ноге. „Two match-points for Federer!“, рекао је коментатор ESPN-а, а старцу заваљеном у наслон једне виле у калифорнијском Санта Инезу заиграо је брк.

Сваке године у ово доба сјећања му, као у старим црно-бијелим филмовима, намрешкају слику на телевизору и врате је у прошлост, па старцу заигра брк.

Фалкенбургови су били породица са плаката за American Way of Life, што су након Велике депресије и Другог свјетског рата скицирали сретну послијератну америчку средњу класу. Отац, инжењер Јуџин Линколн звани Џини радио је у Вестингхаусу, градио Хуверову брану и радио по цијелом свијету, од Шпаније до Бразила, гдје је његова супруга Маргарита звана Мајки, талентована тенисерка, успут освојила државно првенство Сао Паула. Обоје њихове дјеце биће по оцу талентовани за бизнис, а по мајци за тенис: и кћерка Јуџина звана Џинкс, рођена у Барселони, и син Роберт, рођен на њујоршком Менхетну, одрастали су у Лос Анђелесу и били младе звијезде Холивуд тенис клуба.

Сестру Џинкс на тениским су теренима примијетили холивудски ловци на лијепе главе и ускоро ће постати успјешна манекенка, глумица и пионирка америчког, дакле свјетског talk-show-а. Брат Роберт звани Боб остао је пак на терену и направио лијепу каријеру: са само двадесет двије, 1948., у Вимблдону је дошао до финала против Аустријанца Џона Бромвича, освајача два Аустралиан Опена и чак десет Гранд Слемова у паровима. Ех, то је био меч. Дан данас се у новинама пише о њему.

Млади, високи холивудски бонвиван узео је први сет резултатом 7-5, а онда – љут због једне сидијине грешке – једноставно престао играти. Ништа слично Вимблдон неће видјети све до Горана Иванишевића: Американац се свађао с главним судијом, ноншалантно пропуштао Бромвичове сервисе, своје равнодушно слао у аут, и у пар минута било је 0-6. Боб се касније правдао како се заправо одмарао од исцрпљујућег првог сета, али петнаест хиљада људи на трибинама Аll England club-a било је бијесно, звиждуцима испраћајући сваки потез размаженог холивудског фићфирића и тапшајући на сваку његову грешку. А он је узвраћао ироничним смјешкањем и тапшањем публици.

Онда се у трећем сету фићфирић вратио на Central Court и учас је 6-2. Аустријанац се пак враћа у четвртом, 6-3, да би у петом, одлучујућем сету направио брејк вишка, побјегао на 5-3 и дошао до меч лопте. Публика је на ногама, као да се игра у Сиднеју, а не у Лондону, али у инат њима и цијелој краљевској ложи, на њихов ужас, Фалкенбург спашава прву меч лопту. Другу је упропастио сам Бромвич, необјашњиво закуцавши један чисти и неометани смеч у мрежу. Кад је минуту касније одличним ретурном Боб спасио и трећу меч лопту, било је готово. Фалкенбург је вратио брејк, а након потврде за 5-5 шокираном и растројеном Аустријанцу није више препустио ниједан поен, завршивши посао са два чиста аса за 7-5.

Још данима након финала новине су писале о до тад невиђеном понашању публике на традиционално господском Вимблдону, који је отворено навијао за „свог“ Аустријанца: остало је забиљежено да је чак и главни судија након меча презирно одбио Фалкенбургову испружену руку. Дрчни Американац – који ће остати најмлађи вимблдонски првак пуних тридесет седам година, све до појаве малољетног Бориса Бекера – на традиционалном је пак пријему у Аll England club-у прилично некуртоазно предложио грофу Темпл Гор Лангтону да „Британија окупира САД, како би и Американац у Вимблдону могао добити аплауз“.

Видјеће касније Вимблдон и бољих финала, видјеће и луђих, и драматичнијих, видјеће и млађих првака, а свакако и бољих и луђих, али једна ствар никад се више неће поновити: све од тога 2. јула 1948. па до данас, нико више након меч-лопте неће изгубити финале Вимблдона, и Роберт Боб Фалкенбург остаће посљедњи вимблдонски побједник који је у финалу спасио меч-лопту. Након те недјеље играно је још седамдесет вимблдонских финала, видјела је публика на Central Count-у стотине меч лопти, видјела је на десетке спашених, али никад више није видјела такав преокрет. Не након противникове меч лопте, не након противникове меч лопте на његову сервису, не након противникове меч лопте на његову сервису пред петнаест хиљада непријатељских навијача, него икакве, уопште. Никада.

Те 1948. убијен је Махатхма Гандхи и установљена држава Израел, а само пар дана прије вимблдонског финала Стаљин је блокирао Берлин и објавио резолуцију Информбироа о Југославији: онда знате колико је давно било кад је неко посљедњи пут спасио меч-лопту и освојио Вимблдон.

Што се Роберта Боба Фалкенбурга тиче, то је било довољно. Узевши арогантним Енглезима канту усред Вимблдона он је урадио своје. Годину дана касније оженио се лијепом Бразилком Лурдес, па глатко одбио стотину хиљада долара да пређе у професионалце: умјесто тога отишао је у Рио де Жанеиро играти голф и на Копакабани о отворити прву класичну америчку хамбургерџиницу у цијелој Јужној Америци, претворивши је ускоро у највећу бразилску фаст-фуд франшизу. Ено и данас по Бразилу популарних Bob’s ресторана, купио их је у међувремену Нестле. Нити у Рију нитко данас не зна да се и Bob’s и њихов омиљени бразилски хамбургер Биг Боб зову по вимблсонаком прваку. А стари је стрпао лову у џеп и отишао у Калифорнију играти голф с Џеријем Вестом.

Некад најмлађи побједник Вимблдона данас је његов најстарији живи првак: има пуне деведесет три, и у својој кући у калифорнијском Санта Инезу сваког јула на телевизији гледа пријенос финала из Лондона. Испратио је Боб отада тридесет четворицу првака, и свих седамдесет пута на прву финалну меч-лопту њему би заиграо брк. Нико се никад није извукао након противникове меч-лопте. Нико осим њега, оне давне недјеље 1948., кад је пред петнаест хиљада бијесних Енглеза спасио три такве и узео свој једини Вимблдон.

Гледао је тако стари Боб и ове недјеље фантастично узбудљиво финале између двојице од три највећа у историји тениса. И кад је код резултата 2-2 у сетовима, након брејка у петом сету за 8-7 Роџер Федерер – баш као да није средовјечни Швајцарац с тридесет осам на грбачи, већ амерички фићфирић с двадесет двије – након четири сата и десет минута исцрпљујуће игре са два узастопна аса пробио Новака Ђоковића, стигавши до 40-15 и двије меч лопте, старом је јенкију заиграо брк.

Овај пут, међутим, брк је вукао на другу страну. Превише је подсјећало на ону недјељу. Једнако се тај мали Србин иронично смјешкао лондонској публици, која је једнако пљескала на његове грешке и навијала за „свога“ Швајцарца. Ако игдје у свијету има живога човјека који зна како се осјећао Новак Ђоковић док је Федерер лупкао лоптицом о траву припремајући се за сервис и побједу, тај има барем деведесет три и живи у Санта Инезу.

Како се пак, лупкајући лоптицом о траву, осјећао Роџер Федерер, зна много више људи. Као и њима, и њему је – признат ће касније – пролазило кроз главу оно чувено полуфинале US Open-a 2011., и једнаке такве двије меч лопте на његову сервису, код 40-15 након 2-2 у сетовима и 5-3 у петом. Баш као што му је и тога дана на Артур Аше арени морао кроз главу проћи пораз против Ђоковића након двије меч-лопте точно годину раније, у полуфиналу US Open-a 2010., само што су те двије биле на Ђоковићев сервис.

Истина, 2011. је била Ђоковићева година, кажу најбоља година једног тенисера икад – први пораз у сезони доживио је након четрдесет и једне узастопне побједе, и то од Федерера у полуфиналу Роланд Гароса, па до тога дана узео осам турнира и два Гранд Слема, Аустралију и Вимблдон– али у полуфиналу US Open-a Новак је први пут те године поново изгледао као некад, безвољан, резигниран и помирен с поразом, правећи ироничне гримасе према публици која је отворено навијала за Федерера, саркастично их позивајући да му тапшу још јаче.

Самопоуздан попут – хм, нема заправо у рјечнику аналогије за Федерерово самопоуздање – Швајцарац је одапео сервис који би у свих претходних стотину и четрдесет година модерног тениса био чисти ас. Не, међутим, и тога дана: ослобођен свих очекивања, укључујући и властитог – у оној врсти слободе коју Кристоферсон назива другом ријечју за „nothing left to loose“ – Ђоковић је ту бомбу мачјим рефлексом вратио у самоубилачки, до данас најславнији forehand cross return икад одигран, никад поновљиву дијагоналу коју ће велики Џон Мекенро назвати „једним од најбољих удараца у историји тениса“.

Тај чувени return био је прекретница након које Новак више никад неће бити малодушни Балканац, Иванишевић 2.0 који губи мечеве са саркастичним смијешком. Након њега уздрмани је Федерер другу меч лопту забио у мрежу, па нанизао још двије неприсиљене грешке, и Ђоковић је ускоро отишао у финале, да против Надала узме свој први Ју-ес Опен. До тада, ваља се присјетити, Новак је имао само три Гранд Слема, а Федерер – шеснаест.

Тај, ето, чувени The Return морао је проћи Роџеру кроз главу осам година касније, у финалу његова приватног турнира, док је лупкао лоптицом о траву пред сервис за побједу, свој девети Вимблон и невјероватни двадесет први Гранд Слем. На својој страни имао је све – двије меч лопте, сервис као у најбољим данима и петнаест хиљада готово ногометних навијача на трибинама – али било је све то превише слично оном полуфиналу 2011., много сличније него што би Роџер хтио. На својој страни, међутим, имао је и закон: Фалкенбургов закон каже да још од Џона Бромвича 1948. нико никад није дошао до меч-лопте и изгубио финале. А закон, то сви знају, најбољи је савезник Швајцараца и Енглеза, и највећи природни непријатељ Срба и Балканаца.

Што је најбоље од свега, Федереру је на прву меч-лопту ушао први сервис, којега је до тада у мечу држао на изванредних осамдесет посто, па ипак га је Новак вратио дубоко у Федерерово поље, присиливши га на аут. Што је још најбољије, први сервис Роџеру је ушао и на другу меч-лопту. Овај пут, међутим, Новак ју је вратио још боље и дубље, цијелих осам година дубоко у прошлост: након Федерерове паралеле у Ђоковићев кут, овај је из трка – да, баш као 2011. у финалу Ју-ес Опена – послао форхенд крос у супротне рашље, и Федереру више није било повратка.

Фалкенбургов закон опасно је био угрожен, али Енглези су смислили нови. Након прошлогодишњег полуфинала, кад је Кевин Андерсон након шест и по сати игре и 26-24 у петом сету побиједио маратонца Џона Иснера – који и сам држи вимблдонски и свјетски рекорд са једанаест сати и 70-68 против Махута 2010. – у All England Lawn tennis and Croquet Club-у смиловали су се тенисерима и објавили револуционарну одлуку о тај-брејку након 12-12 у петом сету. Да нису, то данас знамо, Федерер и Ђоковић играли би до дана данашњег.

Овако, нови је закон на крају пресудио тај историјски меч, у којему је Швајцарац био бољи у сваком појединачном сегменту меча: имао је бољи постотак и првог и другог сервиса, више гемова и више поена, те двоструко више брејкова и невјероватних четрдесет винера више. Једино у чему је Ђоковић те величанствене недјеље био бољи, јесте тај брејк. А након првог и трећег сета, нови закон сада му је дао прилику и у петом. Какав превид организатора! Као да су Ђоковића питали могу ли, ето, нешто направити за њега. Најзад, и он сам једва је чекао, па је након 6-6 у петом сету питао главног судијуа након којег се тачно резултата по новоме игра тај-брејк. „Twelve-twelve“, одговорио је овај. Цијели још један сет. Бит ће то дуга недјеља.

И била је. До 12-12 меч је трајао четири сата и четрдесет осам минута, тачно у минуту изједначивши рекорд оног епског финала Надала и Федерера из 2008. Све даље био је бонус. Гледали смо први тај брејк петог сета у цјелокупној историји Вимблдона, и одмах смо га гледали у финалу: можда и најбољем, а сигурно најдужем у цјелокупној историји Вимблдона. Кад је коначно, десетак минута касније, погодио ону величанствену паралелу за 6-3 и три меч-лопте, Ђоковић је галантно узео само једну, оставивши двије за сљедећих седамдесет година, некоме коме ће више требати. У осам и десет навечер, након готово тачно пет сати игре, није тако завршио само један од најбољих мечева у историји игре: завршила је и цијела једна, седамдесет и једну годину дугачка, Фалкенбургова ера.

Сада, наравно, знамо – увијек и без иједне грешке ми овдје накнадно све знамо – да другачије није могло ни смјело завршити. Сада то зна и стари Американац из наслона у оној калифорнијској вили. Као у старим црно-бијелим филмовима, намрешкала му се слика на телевизору и вратила га у прошлост, па му заиграла брком. Да Британија окупира Србију – помислио је с истим оним добро очуваним ироничним смијешком – можда би и Ђоковић у Вимблдону добио аплауз.

Дуго је, ето, чекао, пуну седамдесет и једну годину, и вриједило је. Живот је јебено дугачак, али понекад баш лијеп. Коначно, да није малог Новака, ко би се – осим медицинске сестре – икад сјетио старог Роберта Боба Фалкенбурга из Санта Инеза, холивудског фићфирића који је ономад спасио три меч-лопте и Краљици Мајци пред напудерисаним носом узео вимблдонску канту, па отишао у Бразил правити хамбургере и играти голф?

Извор:http://hr.n1info.com 

Прочитајте још:

Рафаел Надал навијао за Нолета: Види га као будућег побједника и на US Open-у

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: