Серен Кјеркегор и Регина Олсен: Вјечни растанак зарад достизања бесконачног

Да би разумjели Серена Кјеркегора неопходно је да се осврнемо на његов живот. Може се рећи да су постојали одређени догађаји у Кјеркегоровом животу који су утицали на његово стваралаштво, мада то не значи нужно да без њих не би било његове филозофије.

Као дијете васпитаван је у духу аскетизма и фанатизма, те наводи у својим дневницима да је то васпитање било бесмислено јер је од њега начинило суморног старца. Због тога је његов дух био потиштен и меланхоличан.

Страх и дрхтање је Кјеркегорово дело у коме се могу наслутити основна питања која остају вечна и која су од велике важности. Њих формулише Карол Теплиц у својој књизи Кјеркегор :

Страх и дрхтање је писано у оно вријеме када је Кјеркегор сазнао да се његова, тада већ бивша вјереница Регина Олсен удала за другог човјека, Фрица Шлегела. У Страху и дрхтању се овај догађај повезује са легендом о Авраму који жртвује свог дуго очекиваног и вољеног сина Исака, јер је то од њега затражио Бог.

На сличан начин је Кјеркегор жртвовао своју вјереницу, тј. раскинуо вјеридбу, у циљу одрицања коначног зарад достизања бесконачног. Ипак, овај Кјеркегоров раскид се завршио вјечним растанком. Заједничко је то да су и Кјеркегор и Аврам жртвовали оно најдраже у животу.

Зашто је овај догађај из Кјеркегоровог живота важан?

Управо раскид са Регином Кјеркегору омогућава да открије какав је пут вјере. Дакле, вјера је централна тема овог списа. Витез вјере, тј. онај ко је спреман да жртвује све, укључујући и оно најдраже. Он је неко ко је способан да достигне бесконачност, праву срећу и благостање. Можда нам тај витез вјере делује ирационално, али и Кјеркегор наводи да је пут вјере стаза парадокса, и да морамо препустити да емоције надвладају разумом. Али не у смислу да разум потпуно искључимо, већ у смислу да је вјера нешто надрационално.

Вјера је таква да из ње извире стрепња, патња, страх, апсурд и страст. Вјера је нешто што је индивидуални чин, тако да појединац успоставља однос према самом себи, а то је пут ка изналажењу личне истине. Кјеркегор сматра да сва питања треба разумјети као своја питања. Тако је и он сматрао да мора да пронађе истину која би била истина за њега, мисао водиља којој вриједи и којој треба посветити живот и умријети ради ње.Према томе, Кјеркегор не тумачи вјеру онако како је то чинила традиционално Црква.

Свака мисао се мора усвајати са одушевљењем и вјером, у противном остајемо заробљени у сфери естетике и етике. Естетика како је тумачи Кјеркегор није умјетност, већ задовољавање страсти. То је најнижи стадијум на животном путу. Етика подразумјева владање у скаду са општим максимама. Али Кјеркегор сматра да витез вјере мора ићи изнад општег и спољашњег.

Витез вјере не налази ослонац у моралу, већ у валститом Ја, дубоко у својој унутрашњости. Ово је важно због тога што рационалност елиминише чуда. А како се задобија чудо? Управо жртвовањем коначног зарад задобијања бесконачног. Вјера укључује страх и неизвјесност, ходање уском стазом парадокса.

Тако када Аврам жртвује Исака, тј. потегне нож на рођеног сина који му је једини и за кога се молио Богу јако дуго, он то ради јер вјерује, јер је витез вјере. На етичком стадијуму он би био само убица, али на религиозном стадијуму његов чин је витешки.

Живот како га уобичајено схватамо на прва два стадијума тј. на естетском и етичком није вриједан. Кјеркегор сматра да је овај свијет, свет случајности и да је индиферентан. Неко се рађа случајно богат или лијеп. Неко може радити премалом а имати превише, барем у материјалном смислу. У овом свијету Сунце сија једнако за праведне и неправедне. Зато Кјеркегор уводи религиозни стадијум, јер тамо Сунце не сија једнако за све. У том стадијуму само онај који стријепи задобија мир. (Кјеркегор, Страх и дрхтање)

Дакле, код Кјеркегора имамо суочавање са апсурдом, задобити бесконачно напуштањем свега коначног, иако нигдје не постоји извјесност да ће се бесконачност задобити.

Егзистенција као парадокс

Бесконачна резигнација је спремност да се одрекнемо свега оног што нам је драго, свега коначног и она је степеник пред религиозни стадијум. Једино том жртвом ми можемо схватити смисао бесконачног.

Живот без вјере би био такав да се човјек увијек покорава општем, конвенцијама и индиферентном свијету. Свијет је сурово и немилосрдно мјесто, у њему се ствари дешавају случајно. Зато морамо пратити Кјеркегорову поруку да се ништа не може прихватити без одушевљења и вјере. Вјера је изнад свих закона и она је нешто што нема крај. Витез вјере мора пролазити кроз искушења, али и сам одабрати себе као витеза вере. У томе је слобода. Бог тада види човјека као потенцијалног витеза вхере. Тада личност постаје бесконачна вриједност и појединац вјечно важи.

Ипак, вјеру не можемо доказати и образложити, па преостаје да је она парадоксална. Може се рећи да Кјеркегор од нас тражи немогуће, јер све заснива на парадоксу, те и сама егзистенција постаје парадокс.

Ипак, остаје утјешна чињеница да је последња ријеч вјере коначност, зато се витез вјере може радовати коначним стварима и искусити и оно са естетског стадијума. То је освајање среће у овоземаљском животу, али цијена је висока- жртвовање разума.

Ипак, сам разум ствара емоције које воде ка путу вјере, док у потпуности не преовлада срце. Да ли срце има сопствену логику то остаје неразријешено питање.

Прочитајте још:

Шекспир би данас био изненађен популарношћу

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: