Данило Киш: Желио сам празнину вјечности да попуним горчином људског срца

Живио сам љепше и богатије од вас, захваљујући патњи и махнитости, па желим и у смрт да одем достојанствено, како то приличи том великом тренутку после којег престаје свако достојанство и свака величанственост. Мој леш ће бити моја корабља, а моја смрт дуго плутање по таласима вјечности. Ништа у ништавилу.

И шта сам могао да супроставим ништавилу до то, ту своју корабљу у коју сам желио да сакупим све што ми бијаше блиско, људе, птице, звиери и биље, све оно што носим у свом оку и у свом срцу, у троспратној лађи свога тијела и своје душе.

Желио сам све то да имам крај себе, у смрти, као фараони у величанственом миру својих гробница, желио сам да буде све онако као што бијаше и прије тога: да ми у вјечности пјевају птице. Желио сам да Харонову барку замјеним једном другом, мање безнадном и мање пустом, да незамисливу празнину вјечности оплеменим горким земаљским травама, оним што ничу из срца човјекова, да глуву празнину вјечности оплеменим кукањем кукавице и пјевањем шеве.

Ја сам само развио ту пјесничку горку метафору, развио сам је страсно и доследно, до краја, до консеквенци које прерастају из сна у јаву (и обратно), из луцидности у махнитост (и обратно), које прелазе из живота у смрт, као да нема међа, и обратно, из смрти у вјечност, као да то није једно те исто. Тако је моја себичност само себичност људског бића, себичност живота, противтежа себичности смрти, и моја се свијест, упркос привиду, противи ништавилу са себичношћу којој нема равне, противи се скандалу смрти кроз ову страсну метафору која жели да сакупи на гомилу оно мало људи и љубави који чињаху тај живот.

Желио сам, дакле, и још увијек желим, да одем из живота са специменима људи, флоре и фауне, да све то смјестим у своје срце као у корабљу, да их затворим под своје капке када се они последњи пут спусте. Желио сам да прокријумчарим у ништавило ту чисту апстракцију која ће бити у стању да се у тајности пренесе кроз врата једне друге апстракције, ништавне у својој неизмјерности: кроз врата ништавила. Требало је, дакле, покушати згуснути ту апстракцију, згуснути је снагом воље, вјере, интелигенције, лудила и љубави (самољубља), згуснути је у толикој мјери и под таквим притиском да задобије специфичну тежину која ће је подићи увис, као балон, и изнијети је ван домашаја мрака и заборава.

Ако не нешто друго, остаће мој материјални хербаријум или моје биљешке, или моја писма, а шта је то друго до та згуснута идеја која се материјализовала: материјализован живот, мала, тужна, ништавна људска побједа над големим, вјечним, божанским ништавилом.

Или ће остати макар – ако у великом потопу потоне и све то – остаће моје лудило и мој сан, као бореална свјетлост и као далек ехо. Можда ће неко видјети ту свјетлост, можда ће чути тај далеки ехо, сјенку негдашњег звука, схватиће значење те свјетлости, тог свјетлуцања. Можда ће то бити мој син, који ће једног дана издати на свијет моје биљешке и моје хербаријуме с панонским биљем (и то недовршено и несавршено, као и све људско).

А све што надживи смрт јесте једна мала ништавна побједа над вјечношћу ништавила – доказ људске величине и Јахвине милости.

Non omnis moriar.

Одломак из романа „Пешчаник“, стр. 334-336

Прочитајте још:

Серен Кјеркегор и Регина Олсен: Вјечни растанак зарад достизања бесконачног

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: