Древни српски манастири: Манастир Девич

Из књиге Древни српски манастири, аутора  Андрије П. Јовићевића

Манастир постоји у Дреничком срезу, на дну Дреничког поља на 11 км од колског пута Пећ-Косовска Митровица, недалеко од ријеке Клине која протиче кроз Дреничко поље, поред варошице Србице. Поред манастира протиче Девички Поток, који долази од огранака планине Девич, недалеко од манастира.

Не зна се, да ли је манастир добио име по планини Девичу или планина по манастиру. Нагађа се, да је манастир добио име по својој чистој природи, удаљеној од људи и гријеха, дакле, по своме дјевичанству и чистоти. Манастир је опкољен шумовитим бреговима и заклоњен са сваке стране, а само има уски излазак на колски пут, који долази од села Клине низ Дреничко Поље. Оснивач манастира тражио је мјесто усамљено, удаљено од насеља и овдје је живот био тих и миран.

По једном предању Манастир подигао деспот Ђурађ Бранковић

По предању, које се сачувало у народу, манастир је подигао деспот Ђурађ Бранковић. У житију Св. Јоаникија животописац је забиљежио, да је овдје Св. Јоаникије као испосник, исцијелио кћер деспота Ђурђа Бранковића и да је Ђурађ на захвалности Богу, подигао манастир овдје, гдје му је кћи излијечена.

У Србљаку је забиљежено, да је Јоаникије био родом из „Диоклетије“ из „предјела хастанског“, приморја „адреатическог“. Јоаникије се као млад одао посту и молитви и живио је у Црној Ријеци, притоци Ибровој, гдје је имао своју капелицу. Ту се око њега окупило читаво братство и подигоше манастир. Јоаникије, волећи тих и самотан живот, остави Црну Ријеку и дође овдје, гдје је живио у неком шупљем дрвету у посту и молитви. И ту је, по предању излијечио кћер Ђурђеву.
Црква је посвећена Ваведењу Св. Богородице. Јоаникије је овдје провео остатак свог живога и сахрањен је у његовој капе- лици, гдје му гроб и данас постоји. Тешко је утврдити, ко је подигао овај манастир. Можда је тачно, да је Јоаникије овдје лијечио Ђурђеву кћер, али је тешко вјеровати, да је Ђурађ саградио овај манастир, јер су српски владари подизали само угледне и велике храмове, а зна се да Ђурађ није подизао цркве и манастире, већ градове, да се одупре турској сили.
Код Јоаникија се и овдје сакупило братство и највјероватније је, да је ово братство и подигло овај манастир и да је Јоаникије главни ктитор овог светог храма.

Црква је двобродна, без звоника и кубета, и има особити дио. Десна половина личи на праву цркву са олтаром и припратом, која је одвојена са двије велике колоне, а лијева је испреграђивана стубовима и сводовима и на источном крају мјесто олтара има капелу са гробом Св. Јоаникија.

Овај дио цркве је продужен на исток и дужи је од праве цркве за читаву капелу Св. Јоаникија. У правој цркви је с десна пред олтаром архијерејски сто а с лијеве сто за игумана. Изнад овога је за 3 метра уздигнут амвон од дрвета, одакле ђакон чита јеванђеље. Дужина цркве са олтаром износи 16 а ширина 10.50 м. Сва су одјељења била иконописана 1578 год, али су фреске усљед влаге и дима од свијећа и тамјана потамњеле и преправљене су 1863 год.

Од старих слика задржала се само Св. Богородица у полукруженом пољу једне колоне. Међу фрескама налазе се слике многих српских светитеља: Симеона, Саве, Стефана Првовјенчанога и др. Изнад гроба свечева налази се слика његове смрти, која је добро очувана.

Један дио цркве је премазан кречом, и то квари унутрашњи изглед цркве. Иконостас је скорашњи, а само су царске двери и икона изнад њих из старијег доба. Неколико икона из старијег доба чува се у манастирској ризници.

Јеванђеље писано на кожи

Над сводом предњег дијела цркве налази се капела, посвећена Св. Ђорђију, али није освећена, нити се у њој врши богослужење. У ову се улази неким заобилазним путем, кроз друга одјељења, и служи као скривница. Тамо се налази једно јеванђеље писано на кожи, али без почетка и свршетка, једна сребрна корица од неког јеванђеља великог формата, која је прављена 1777 год.

Ту има двије-три рукописне књиге, али све у лошем стању. А тамо су и двије сребрне кутије са честицама Св. моштију.
Манастирско је двориште уско, а куће представљају читав лавиринт.

Овдје се градило и награђивало без реда и распореда, трпало се једно на друго и једно до другога, те манастир изгледа, гледан са стране, као утврђени град усред храстове шуме. Све су куће махом старијег постанка и разног типа. Има их са чардацима и доксатима, великих и малих, добрих и трошних, уредних и запуштених, и има их и удобних за живот и одмор гости.
Откада је овдје живио Св. Јоаникије па све до данас овај ма- настир ужива у народу велико поштовање. На гроб Св. Јоаникија Срби су још у најраније вријеме долазили, да потраже лијека својој болести.

Тај вјерски обичај Срба пренио се послије и на Арнауте, кад су запосјели, послије сеобе Срба ова мјеста, и Арнаути једнако и данас долазе на гроб Св. Јоаникија, и траже помоћ од њега.

Овдје доводе понајвише умоболне и згрануте. Њих су раније затварали у подрумима, гдје су их везали, мучили и читали им молитве, а ако то није помагало, везали су их за неку липу код саме цркве, коју је засадио Св. Јоаникије и држали су их везане 24 сата. Данас се не врше ова мучења. Болесника уведу у ћелију код гроба свечева, па му ту читају молитве и болесник ту предани уз своје сроднике. Прича се, да су многи болесници отишли одавде исцијељени. То у народу подиже углед овог забаченог манастира и из најудаљенијих крајева долазе људи и приступају гробу свечеву с вјером и надом.

Неки паша, говори се, да је био Ћуприлић, дошао овдје с војском да потурчи манастир и да цркву претвори у џамију; наједанпут му војска полуди. Паша се замоли калуђерима да се моле Св. Јоаникију да му војска оздрави, па ће богато наградити манастир. И кад су се ови помолили свецу, војска је оздравила, а паша је дао сазидати једну кућу за цркву.

Кћи Али-паше Махмудбеговића Зија била је полудјела и кад су је довели на гроб Св. Јоаникија, оздравила је. За вријеме окупације аустроугарске два официра су покушали да отворе гроб Св. Јоаникија и оба су напрасно умрла.

Неки калуђер који је покушао да извади мошти свечеве из гроба, полудио је.

Испод манастира налази се света вода, на којој се болесници умивају; ту је био тас у који су поклоници остављали прилог у новцу и овај тас украде неки Арнаутин, који послије полуди и кад су га довели у манастир код свечева гроба и донијели тас, оздравио је.

Један Арнаутин рани из пушке неког попа Стошу у манастиру и зликовац полуди. Његова својта доведе га везана у манастир код свечева гроба и дождене вола у дар манастиру и Арнаутин буде излијечен.
Овај манастир је имао раније много старих књига, писаних на пергаменту и хартији. Један путник (М. С. Милојевић) који је обишао овај манастир 1872 г. забиљежио је, да је овдје било преко 100 писаних књига и око 10 књига из штампарије Божи- дара Вуковића. Многе су књиге биле из ХI-ХII вијека и имале сукао старина велику вриједност.

Четвороблаговјестник

Био је један апостол од 1089 г, јеванђеље од 1127, пролог од 1145, номоканон од 1227, љетопис о српским владарима од IX вијека до 1361 г. По једној биљежници зна се, да је овдје написана књига „четвороблаговјестник“ 1594 г. трудом „благовјерног Давида са братијом“ за вријеме патријарха Јована, при игуману Висариону.

Манастир има добро имање, око 60 ха радне земље и 250 ха шуме и сва се његова имовина налази у непосредној близини манастира. Земљу раде Арнаути и манастиру дају доходак. Манастирска шума није за индустрију и с те стране не може се користити. Манастир има једну воденицу и три куће које издаје под кирију, а воденицу под закуп. Годишњи приходи износе око50.000 динара и недовољни су да се њима покрију расходи око поправке манастирских кућа.

Највећи се сабори овдје одржавају о Великој Госпођи и о Спасову дану. О Великој Госпођи се овдје скупи силан свијет из далеких крајева, да се помоли Богу и Св. Јоаникију и да се провесели, а долазе и муслимани и муслиманке једнако као и православни и доносе прилоге у новцу и натури: бравима, вуни, разним хаљинама, које се ствари продају путем јавног надметања и уновче се у корист манастира.

Св. Јоаникије има код Арнаута исто толико поштовање колико и код Срба. На дан његове смрти празнује сва Метохија.
Послије сеобе Срба манастир је остао без калуђера и запустио. Тада су се Арнаути уселили на пуста мјеста и како се прича, затварали козе у цркву и ђубре је нарасло скоро до прозора. Неки Милош Ерцеговац пође на пут за Јерусалим, да се покло- ни Христовом гробу, али му се у путу јави Св. Јоаникије и рече му, да га тамо неће примити, докле не очисти цркву у Девичу од ђубрета.

Он се тада врати, очисти цркву и остаде овдје; дању је ишао по народу да проси милостињу па се враћао у манастир на преноћиште. Мало иза тога братство се повећало и поправило манастир. Срби из околних вароши пазили су Девич, па су му указивали помоћ. Вучитрнци су 1889 г. подигли конак испод цркве, Призренци конак са западне стране, а Пећанци 1900 г. наградили кућу, коју је подигао паша.

Око 1858 год. био је овдје архимандрит Пајсије. Црквени мо- мак Рако Ђурић, дође у сукоб са арнаутским војводом из чувене куће Војводића и убије га у манастирском дворишту и утече. Рођаци убијеног дођу у манастир и убију Пајсија у његовој соби.

Због овог убиства умрло је у затвору много Арнаута. Рако Ћурић пође у чету код чувеног Илије (или) Куча и био је доцније чувен са својих јуначких подвига. Арнаути су се истицали као заштитници манастира.

Не само што су гајили поштовање према свецу, него су имали у манастиру и дочек. Кућа Војводића се највише истицала у томе и њене војводе су браниле манастир, да не буде пљачкан. За вријеме окупације је највише пострадао и тада је много његових старина пропало.

Манастир Девич је у своје вријеме служио као културно средиште Срба. Овдје је 1889 г. отворена школа и трајала је све до 1914 год. и учитељи су примали плату од манастира. Калуђери су будно заступали народне интересе, чували вјеру и развијали националну свијест. Девич је много доприио да се српски живаљ међу Арнаутима одржао.

Иза ослобођења дошао је овдје за старешину игуман Мелентије Вуковић, који је уз помоћ мјесних и околних Срба успио да се манастир поправи иза окупације.

Као знаменитост Девича спомиње се монахиња Стојна (Ефимија) која је овдје провела скоро 80 година у строгом ис- посничком животу и молитви. О њој се прича у народу као о блаженој души. Преставила се у Дежеви код Новог Пазара, 1895 г.

Литература: Блажена Стојна од епископа Николаја, путопис М. С. Милојевића 1872 г. и Записи и натписи од Љ. Стојановића.

Зетски гласник, ХII/1940, бр. 836, 837, стр. 2.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: