Познавао их боље од свих: Јован Дучић – Сину тисућљетне културе (ВИДЕО)
1 min read
Јован Дучић
Јован Дучић (1871-1943) jе jeдан од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар.
Јован Дучић је испрва предавао као учитељ по разним местима у Босни, а током боравка у Бијељини протЈеран је од стране аустроугарске власти због родољубиве песме “Отаџбина”.
Пошто више нигде није могао да нађе учитељски посао, отишао је у манастир Житомислић гдје је запослен. Потом прелази у Мостар гдје заједно са Алексом Шантићем покреће часопис “Зора”.
.
Поново је био протјеран и проводи око 10 година по Женеви и Паризу. После завршених права у Женеви, долази у Србију где постаје писар, а потом добија посао у дипломатији. Био је аташе у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Мадриду и Каиру.
.
У доба окупације Југославије 1941. године Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана.
Од тада до своје смрти двије године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то вријеме писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.
О Хрватима
Дучић је посједовао је веома добро знање из области повијести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо коштало и још увијек кошта, и на жалост коштаће их.
Дучић је у својим оцјенама о Хрватима ишао чак и испред повијесне науке која тек сада након неколико деценија и полустољећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа.
Вриједност Јована Дучића у методолошком смислу ријечи је у томе што он није прихватао тзв. „повијесне чињенице“ тадашње југословенске историографије, која је углавном била само параван за хрватске повесне фалсификате и сервирања хрватских фрустрираних интерпретација јужнословенске повеснице, здраво за готово јер је одлично знао да је хисториографија Јужних Словена, а поготово Хрвата, исполитизована зарад одржавања „реда и мира у кући“, а преко званичне идеологије о накарадном „интегралном југословенству“ – идеологије која је управо из Загреба и била лансирана средином 19.-ог столећа.
Дучић се немилосрдно обрачунавао са злоупотребама историјских чињеница у дневнополитичке сврхе и то на српску штету па је стога упорно радио на разоткривању ноторних лажи које су смишљено уношене у текстове о повести Јужних Словена.
Нарочито се трудио да расвијетли колективни менталитет Хрвата, односно хрватског националног бића, а нарочито за вријеме хрватских стравичних покоља српских цивила на простору Геноцидне Државе Хрвата 1941.−1945. г. и то са једним веома практичним политичко-националним циљем: да се грешка заједничког суживота са овим народом након рата не понови.
СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.
С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.
Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.
Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.
У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
o Hrvatima slično su dostina pisali,a u narodu je ostala izreka:* ta naša brać,zapadne vjere,krivo se kunu i krivo mjere“
lijepo sročena istina?
MNOGA SRPSKA DJECA U ZLOCINACKOJ NDH SU POKATOLICENA NE SVOJOM VOLJOM …STA SU ZNALA JADNA DJECICA, BILI SUSRECNI STO SU SPASENI OD USTASKE KAME…TAKO SU NAS TI HRVATI UNISTAVALI PO DOGOVORU SA NJEMCIMA DA SE JEDNA TRECINA SRBA POBIJE, DRUGA PROTJERA I TRECA POKATOLICI…ONDA NAM JE TITO,NAJVECI NEPRIJATELJ SRBA,NAMETNUO BRATSTVO I JEDINSTVO I CUTANJE O USTASKIM ZLOCINIMA.SAMO SU CETNICI BILI ,PO KOMUNISTIMA,IZDAJNICI,STRIJELJANI NA ZIDANOM MOSTU I DILJEM SLOVENIJE,A USTASE UZ POMOC VATIKANA PACOVSKIM KANALIMA POBJEGLI IZ ZEMLJE…NAZALOST,TO SE I DANAS RADI PROTIV SRBA UZ SVESRDNU POMOC NEPRAVEDNOG ZAPADA…HVALA REDAKCIJI ZA PJESMU..
„Потурчи се плахи и лакоми млијеко их Српско разгубало“.
Никад се нећемо опаметити
,,Pjesnik je unatraške okrenuti prorok“.
SJAJNO !
Пошто се нема шта додати,нити одузети свему што су они који су коментарисали пјесму и Дучића,рекли ја ћу само један детаљ из његове биографије …. био је и амбасадор Краљевине Југославије у Будимпешти…У то вријеме амбасадори и посланици су још носили посебне униформе, које су биле јако свечане. Дучић није био задовољан уобичајеном униформом те је направио сопствени нацрт и наручио да му се сашије нова, по његовом нацрту. И онда, када је требало да преда акредитивна писма, наручио је један јако свечани фијакер и упрегао четири бијела коња. То је била велика атракција у то време….веома угледна грофица из Трансилваније била је тридесетих година власник зграде у којој је данас амбасада Србије . Када је, провозавши се фијакером, задивио све присутне и пошто се о том догађају причало мјесецима, Дучић се упознао с грофицом, која је, кажу, такође била врло привлачна, и они су се заљубили једно у друго . Када је Дуцић пошао у Рим, грофица му је поклонила своју вилу у знак сећања на њихову велику љубав…
U toj vili je danas ambasada Srbije !
Svaki Srbin treba da pročita ovo kao oče naš,za nauk budućim pokolenjima.
Sve se ponavlja i ovog trenutka dok ovo pišem.
Skidam kapu ovom vizionaru srpskoga roda !
Živela Majka Srbija braćo Srnbi !!!!!
Занимљиво је, ко је посијао ову патолошку мржњу: хрвата према србима, украјинаца према русима, сада монтенегрина према србима. Заједнички именитељ овог најпрљавијег људског посла је Аустро Угарска монархија и Католичка црква. Историјат ових њихових непочинстава је свима пизнат, али зашто остаје некажњен и послије пропасти саме Монархије. Чува их поново Католичка црква за нова времена, или нове „монархије“ за њихове пројекте. И сваки пут некажњено. И Срби и Руси (православни!) као да су изгубили инстикт самоодржања и сваки пут наново страдају и сваки пут се питају: Зашто?! И све их-нас је мање, и кажемо : сви смо браћа, нас неће ове генерације сатирати. Али нови господари свијета све перфидније дјелују тако да не препознајемо очиту опасност преобраћења Срба и нестанак народа као таквог. Црна Гора је савршен примјер не само нестајања православља и српства већ и претварања остатака народа у најцрњу људску творевину- канибала својих предака. И, само ми спавајмо и себе називајмо шовинистима и великосрбима и трчимо да се правдамо што нас је и оволико остало. Америка ради.
Ova pjesma je najbolja psihoanaliza jedne konvertitske nacije kao što su hrvati (sa malim „h“). Još se nisu međusobno dogovorili kojim je jezik, odnosno govor. Malo slovenačka kajkavica, malo srpska štokavica, a ponajmanje hrvatska čakavica. Pljuc
Nema razlike između montenegrina i ustaša,ista količina mržnje odjekuje današnjom Crnom Gorom kao i Hrvatskom i na isti način udaraju po svome korijenu uz pomoć neo nacista i liberalnog kapitalizma,zajedno sa crnogorskim cvijećem muslimanima,šiptarčinama pokušavaju zaboraviti ko su bili.Mi Srbi sa prostora Crne Gore iz prvog reda doživljavamo ono što su generacije Srba sa prostora današnje Hrvatske i BiH doživljavali vjekovima transformaciju sunarodnika u krvnike,međutim ima jedna stvar koju nisu uzeli u obzir a to je da ćemo uzvratiti nesrazmjernim divljaštvom jer nas bole rane našeg roda a Bog nek nas kazni kako zaslužimo.Imam jednu molbu za sve Srbe,ujedinite se barem za početak u odgovoru prema montenegrinima ne na more u CG ne družite se sa njima ne primajte ih u svoje domove ne zapošljavajte ih izbjegavajte ih ko gubavce jer ne vrijedi okretati obraz nekome ko nema obraz.
SLAVA SRPSKOM RODU! Vratiti svakom kako je zaslužio ali, ako se ikada dogodi sukob sa neprijateljima našeg roda (a dogodiće se) NE ZABORAVITI; NIKAD da se ne NEBESKI NAROD ne stavi u istu ravan sa satanistima i da NIKAD ali NIKAD, ne počini se grijeh prema djeci, ženama, starcima, ma ko god ti neprijatelji bili i ma koliko god oni počinjeli zvjerstava. Borba istinskih hrišćana i pravih časnih i hrabrih SRBA vodila se protiv satanistčkih vojski i satanističkih vojnika, NjIH NE ŠTEDJETI u borbi ih poraziti tako da se nikad ne mogu oporaviti. Ono što SRBI MRZE, to je ubijanje nejači i nemoćnih. Srpski vojnik mora biti častan vojnik i da se nikada potomci ne stide SRPSKOG VOJNIKA. Ko iskreno vjeruje u Hrista, Pravoslavlje i Svetosavlje onda zna šta pričam. Neprijateljsku vojsku pregaziti a nejač sačuvati. „Junaštvo je kad braniš sebe od drugoga, a čojstvo je kad braniš drugoga od sebe“ reče Marko Miljanov!
nacija nastala od izroda i nesoja.
bez korijena i istorije,
zato izmisljaju „tisućljetnu povjest“
Novodukljanci su ista govna.
JASNO KAO DAN.
Neka čuji ovo montenegrini i možda ċe se dozvati pameti i vide skum umaju posla.
Sve lepo objasnio nas Ducic.