Морални светионик: Деценија од смрти Данка Поповића

Пише: Миша Ђурковић

У сриједу седмог августа навршава се тачно деценија откако је отишао велики српски писац Данко Поповић. Поводом ове годишњице, у Аранђеловцу ће се окупити пријатељи, поштоваоци и родбина да одају почаст једном истински великом човеку, који је такође и изданак чувене српске породице чији је предак прота Арсеније заклео Карађорђа и српске устанике у Марићевића јарузи.

Овим поводом замолио сам уредништво Новог Стандарда да читаоце подсјети на мој чланак објављен прије једну деценију у београдској Политици, како би прије свега млади људи могли да се информишу о томе ко је био чика Данко. Нажалост и после његове смрти Данков опус је скрајнут из средњег тока српске књижевности, а Књига о Милутину и даље није дио лектире и школских програма.

Но за оне којима је стало до ове државе и овог народа, Данко остаје непрелазни морални светионик, а његов Милутин симбол трпљења, мудрости и прије свега вере да и у најгорим тренуцима наш живот има смисла и да ниједна жртва није узалудна.

Ово подсјећање на Данка значајно је и за Нови Стандард. Ускоро се навршава прва годишњица смрти покојног Жељка, али и прва деценија рада овог портала који је и настао као дио дешавања у одређеним интелектуланим круговима везаним за Данка.

Нека им је обојици лака земља.

Судбина српског писца

У четвртак 11. августа схватио сам до које мјере је наше друштво разорено, слуђено и систематски остављено без оријентира. У порти Буковичке цркве сахранили смо великог српског писца Данка Поповића. Овај скромни човјек, велики ерудита и писац, отишао је у тишини, пред релативно малим бројем људи, док су електронски медији као по команди прећутали овај догађај. Ништа ново, рекао би Данко, стоички подносећи вишедеценијску маргинализацију и забрану појављивања.

Смрт Данка Поповића није обичан одлазак неког просјечног писца. Изгубили смо уз Бору Станковића једног од највећих писаца које је централна Србија дала у двадесетом вијеку, али и особу која би да је ово нормална земља читавим својим животом и дјелом представљала морални оријентир за садашње и будуће генерације. Поповићи из Аранђеловца своје часно име носе по чувеном проти Арсенију који је 1804. заклео Карађорђа и српске устанике. Отуд њихове кости почивају у сјеновитој порти цркве која стоји испод Букуље, недалеко од гробља устаника, док се уз пут пружа имање Поповића са Данковом кућом и чувеном липом, испод које су се рађали готово сви антикомунистички покрети и опозиционе партије у последње двије деценије.

И сам сам у посљедњих неколико година имао прилику и задовољство да познајем овог великог човека са којим је дружење увијек било нека врста учења и оплемењивања. Оно што је код чича-Данка увек било фасцинантно јесте изостанак сваке личне озлојеђености и повријеђености, а били смо свједоци страховитих неправди које су овом човјеку чињене и срамних забрана да се његова жива ријеч било где појави.

Увијек га је бринуло само то што трендови моралног, демографског, економског и културног пропадања ове земље дјелују готово неумитно, што енергија, снага и виталност које су бујале у вријеме Арсенија и Карађорђа, данас пресахњују, а земља се празни од људи, идеја и живота. Отуд је толико вапио да се нешто уради и да се колико-толико ови трендови зауставе и уз Божју помоћ некако преокрену.

Млађе генерације данас готово и да не знају ко је био Данко Поповић. Рођен 1928. у Аранђеловцу, завршио је правни факултет и од шездесетих година почео је да објављује приче и романе. Његов опус чине књиге као што су „Чарапићи”, „Кућа Лукића”, „Официри”, „Свињски ујед”, „Конак у Крагујевцу” итд. Одликовала га је једноставна, смирена, непретенциозна реченица којом је на чудесан начин успијевао да отвори вртлоге животне динамике, емоција и трагичности. Стална опсесија је разумљиво преиспитивање новије српске историје, драма и страдања, заблуда и нада српског човјека у посљедња два вијека.

Данко је и на другим пољима оставио значајан траг. По његовом сценарију Ђорђе Кадијевић је 1983. снимио изванредну телевизијску драму „Карађорђева смрт” уводећи легендарну глумачку подјелу са Берчеком као Милошем и Николићем у улози Карађорђа, коју ће три године касније само пренијети у серијал о Вуку Караџићу. Радио је и сценарија за неколико филмских остварења од којих је најпознатији „Хајдук” Александра Петковића из 1980, настао по мотивима прозе Светолика Ранковића.

Читаво ово значајно стваралаштво помало незаслужено остало је у сјенци дјела које се отело од писца и постало монументални, тестаментарни споменик страдањима и надама српског народа у двадесетом вијеку – у „Књизи о Милутин”. Ова дубока и болна хронологија српских страдања у прошлом вијеку, писана из визуре српског сељака Милутина, појавила се 1985. у доба када је титоистички југословенски вид комунизма увелико трулио и када су Срби безобразно почињали да размишљају о својој судбини, заблудама и грешкама. У вртлогу настајућих југословенских турбуленција обичан народ је пригрлио Милутина као својеврсни манифест слободе. Ово је најпродаванија књига српског аутора која је само у СКЗ-у доживела 36 издања, а процјењује се да је укупно продато више од 300.000 примјерака!

Све то одвијало се без икакве медијске подршке. Комунистички комесари пожурили су одмах да књигу осуде као „српски национализам”, да је прогласе политичким памфлетом, да јој одрекну било какву уметничку вриједност и да самог Данка гурну још дубље на друштвену маргину. Толико су добро одрадили свој посао да Данка већ двије деценије нема у медијима а била су му затворена врата и за све друге облике изражавања. Чак ни вијест о његовој смрти није могла достојно да се испрати, а ево и после ње исти комитетски секретари настављају да га и мртвог шиканирају.

На срамоту нас као народа иде чињеница да Данко због политичке неподобности није добио националну пензију. Узгред, тада су на власти била двојица политичара које је као и многе друге задужио и који су се чак и на сахрани појавили…

Но није касно да се исправи једна друга срамота. Данкове књиге, па чак ни она о Милутину, нису дио школске лектире. Позивам нашу јавност и просвјетне власти да се ова срамота исправи и да се „Књига о Милутину”, највеће српско дјело о врлини, уврсти у школски програм.

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: