Бивши хрватски удбаш каже да је пола милиона “сарадника” у Хрватској. А у Монтенегру?

Аплауз студената у препуној дворани студентског дома Стјепан Радић у Загребу трајао је неколико минута након готово једносатног свједочанства бившег удбаша Жељка Кекића Паука на трибини Студентског пасторала “Помирење на темељу истине – свједочанство бившег удбаша и његове жртве”. Жртва, др. Анто Ковачевић, којега је Удба прво отела, држала га затворена 13 дана, а да нико није знао гдје је и који је након тога осуђен на 8,5 година затвора у Зеници, опростила је своме прогонитељу, након што га је Кекић замолио за опрост, увидјевши какво је зло нанио њему и многим другима радећи од 1980. до 1990. у злогласној комунистичкој тајној полицији.

Преобраћење у рату

– Идеологије се не могу помирити, али могу људи. Треба рећи “mea culpa ”, мој гријех и признати кривицу с једне стране, а с друге опростити као што смо Кекић и ја направили – рекао је др. Ковачевић који је о своме случају написао и књигу “Човјек и његова сјена” заједно с Кекићем. Кекић је метаморфозу доживио на првој линији фронте у Домовинском рату, гдје је их је посјетио кардинал Фрањо Кухарић, којега је тада штитио као дјелатник хрватске обавјештајне службе, а до 1990. га је пратио као дјелатник Удбе.

– Ја сам био задња особа на свијету која га је тада требала чувати и рекао сам себи: “Боже, ти постојиш и дајеш ми задатак.” Божји прст одвртио је у мојој глави све на другу страну и схватио сам да морам бити свједок цијеле те приче и зато вам данас све то говорим – рекао је Кекић студентима додавши како је пратио и дон Живка Кустића, али и свету Мајку Терезу када би долазила у Југославију.

– Само сам у Домовинском рату могао спрати тај свој гријех. Схватио сам да Бог не воли гријех, али воли грешника. Прилику су ми дали и људи које сам пратио попут Марка Веселице и Владе Готовца, који су ми дали руку и били спремни разговарати. Но проблем су моји бивши колеге који не желе прекинути завјет шутње, а младима би то много значило – рекао је Кекић објаснивши како је у Хрватској дјеловало 850 удбаша, од којих је 750 прешло на хрватску страну.

– Али само нас је пет посто од тих 750 било у Домовинском рату, остали су чекали у Загребу сценарио као с Хрватским прољећем и, када су видјели признање Хрватске, отишли су у пензију, покупили чинове и станове. Но није проблем у нас 750 јер се у радним књижицама види гдје смо радили. Проблем је у око пола милиона сарадника Удбе, КОС-а и других од 1945. до 1990, који су радили под псеудонимима и добровољно. То значи да свака друга породица у Хрватској има удбаша – рекао је Кекић те испричао како је Удба прије слома комунизма убацивала своје људе у велике фирме за директоре, који су онда доводили своје кадрове и након слома комунизма приватизирали те фирме и у њима запослили своју дјецу тако да се у Хрватској, како каже, данас ништа не може направити „без везе“.

Прекршио неписани кодекс

– Црна сам овца међу својим колегама. Постоји неписани кодекс у служби да се те тајне односе у гроб, имао сам проблема и неколико покушаја атентата, али остао сам истрајан, вјерујем да је Бог са мном и да ми даје снагу да кажем све оно што сам радио. Проблем је мојих колега који не желе прекинути завјет шутње, а младима би то пуно значило. Прошло је 30 година, а ви у уџбеницима не можете прочитати ништа о Удби. Кад би се то јавно рекло, могли бисмо закључити зашто нам се данас неке ствари догађају. Хоће ли бити нешто од лустрације, тешко је рећи. Задња сам генерација Удбе и имам 56 година, а многи су још старији од мене па од тога неће бити ништа – каже Кекић залажући се за “помирење на истини”.

– Вјеровао сам да ће бити колега који ће ми се придружити, али нисам нашао никога. Можете мислити како је онда са сарадницима који су били под псеудонимима. Видим их многе по Сабору и у врху политике, јавним установама, предузећима, општинама, градовима, људе на позицијама и вјеројатно због тога никоме не пада на памет да се проведе лустрација јер би сви они тада у трену остали без позиције – износи шокантне тврдње Кекић, а на упит из публике о именима политичара попут Шекса, Карамарка, Месића каже да “гдје има дима, има и ватре“.

– Овај пројект помирења на истини иде даље. Није то обрачун, него упозорење цивилног друштва да се младе мора упознати с истином – рекао је Стјепо Бартулица из Центра за одгој у култури, суорганизатор пројекта, пише Вечерњи.

Извор: Хрватска данас

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: