Прије 15 година почела НАТО агресија на СР Југославију

Данас се навршава 15 година од почетка ваздушних напада НАТО на Савезну Републику Југославију (СРЈ).

Напади су трајали 11 недјеља и у њима је, према процјенама из различитих извора, погинуло између 1.200 и 2.500 људи.

У бомбардовањима, која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе…

Напади на Југославију почели су 24. марта 1999. нешто прије 20 часова на основу наређења тадашњег генералног секретара НАТО Хавијера Солане, а југословенска влада исте ноћи прогласила је ратно стање.

Акција НАТО, коју су Влада СРЈ, али и бројни правни стручњаци назвали агресијом, услиједила је послије неуспјешних преговора о рјешењу кризе на Косову и Метохији у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године. О материјалној штети која је нанијета Југославији током бомбардовања изнијети су различити подаци. Тадашње власти у Београду процијениле су штету на око стотину милијарди долара и затражиле надокнаду од чланица НАТО.

Група економиста Г17 штету је проценила на 29,6 милијарди долара. Бомбардовање Југославије окончано је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савјета безбједности УН. Дан раније, представници ВЈ и НАТО потписали су у Куманову Војно-технички споразум, којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Космета и улазак у покрајину међународних војних трупа.

НАТО је изводио нападе на СРЈ са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, а у неким операцијама учествовали су и стратешки бомбардери који су полетали из база у западној Европи, па и из САД.

Након неколико неуспјешних дипломатских покушаја, криза је окончана посредничком мисијом финског предсједника Мартија Ахтисарија и бившег руског премијера Виктора Черномирдина, специјалног изасланика тадашњег руског предсједника Бориса Јељцина.

Најприје је тадашњи предсједник СРЈ Слободан Милошевић, почетком јуна, прихватио њихов план за размјештање међународних трупа на Косову, а потом је тај договор верификовала Скупштина Србије.

Јединице ВЈ повукле су се са Косова након доношења резолуције УН, а прве међународне трупе ушле су на територију Косова из Македоније већ 12. јуна 1999. године.

То је до тада била највећа операција Алијансе, а највише војника је дошло из Њемачке, Француске, Италије и САД.

У саставу Кфора на Косово је дошло 37.200 војника из 36 земаља, од чега је 30.000 из земаља чланица НАТО-а. У међувремену је број тих снага смањен на око 5.000.

Према подацима УНХЦР-а, Косово је од доласка мировних снага напустило око 230.000 Срба и Рома.

У многобројним инцидентима у истом периоду убијено је око 500 људи, рањено више десетина. Од почетка бомбардовања киднаповано је око 1.500 неалбанаца.

Од укупно расељених са Косова, према подацима УНХЦР-а које је у јануару 2008. изнио тадашњи министар за повратак и заједнице у влади Косова Бранислав Грбић, на Косово се вратило 16.500 расељених, од којих су 45 одсто припадници српске заједнице.

У организацији УНХЦР-а у периоду 2009. до 2013. на Косово се вратило 2.540 особа, подаци су те међународне институције.
Према евиденцији УНХЦР око 200.000 исељених са Косова и даље се налази ван његових граница. Срби чине огромну већину избјеглица са Косова, али има и неколико хиљада Рома, Црногораца, Бошњака и других.

Погођени цивилни циљеви, за које је НАТО признао

НАТО је више пута демантовао да је намјерно нападао и цивилне објекте. Инсистирао је на томе да су предузете све могуће мере предострожности да се избјегну цивилне жртве и штета становништву. Представници власти СРЈ, презентовали су случајеве борбених дејстава на цивилне објекте и погинуле при томе, од којих су одређен број НАТО званичници признали као грешке, назвавши то као неминовна „колатерална штета“. НАТО је признао за наведене случајеве, од почетка ваздушних напада 24. марта 1999. године, па до прекида бомбардовања:

5. април – НАТО је изручио 550 килограма бомби у стамбеној области у Алексинцу. Наводно да су били легитимни војни циљеви југословенске касарне у јужној Србији. Поред великог броја цивилних жртава срушено је и оштећено више станбених и других цивилних објеката.

9. април – НАТО је погодио цивилне зграде у близини телефонске централе у главном граду Косова и Метохије, Приштини. НАТО је образложио случај, да је могуће да је било цивилних жртава, што није било могуће избећи.

12. април – Пилот НАТО-а је лансирао два пројектила на воз, у преласку моста у Грделичкој Клисури, у јужној Србији. Том приликом погинуло је 55 цивила и уништен је воз. НАТО је инсистирао да је мост легитимни војни циљ, као кључна саобраћајна веза за снабдијевање југословенских снага на Косову и Метохији. „Пилот је при уништавању моста прекасно примјетио воз“. То је било образложење званичног представника из НАТО-а.

14. април – НАТО је бомбардовао избјегличке колоне код Ђаковице, у региону југо-источног Косова и Метохије, усмртивши 75 цивила и уништивши им превозна средства. НАТО је, не признајући цивилне жртве, објавио да су гађана војна возила, али је признао два напада на те конвоје.

28. април – НАТО, нападајући касарну у Сурдулици (250 км јужно од Београда), бомбардује стамбени део града, усмртивши најмање 20 цивилних лица и направивши велику материјалну штету.

1. мај – НАТО је бомбардовао мост у мјесту Лузане код Приштине, усмртивши 47 људи у аутобусу у превозу на путу. НАТО је то признао тек сутрадан пошто му је наводно био легални војни циљ мост, без намјере изазивања цивилних жртава.

7. мај – НАТО је напао из ваздуха и погодио центар Ниша, у југоисточној Србији, усмртивши најмање 15 и повриједивши 70 цивилних лица, који су куповали намирнице за живот. НАТО је то објаснио да је разлог техничке грешка на касетној бомби.

8. мај – НАТО је са три пројектила напао кинеску амбасаду у Београду, усмртивши четворо новинара, седморо рањено, а зграда је трајно онеспособљена. Сједињене Америчке Државе и НАТО, тврдили су да је грешком замијењена амбасада са зградом Савезне дирекције за промет наоружања и војне опреме, која је била војни циљ.

13. мај – НАТО је бомбардовао село Кориш, усмртивши 87 цивила. Савезници су тврдили да су се цивили користили као живи „штит“ и да је Кориш био легитиман војни циљ.

20. мај – Београдска болница „Драгише Мишовића“ је погођена пројектилом око 1 час послије поноћи, убивши троје пацијената. НАТО је објаснио да је био несрећан случај са ракетом, која је услед квара скренула са линије вођења. Напад је наводно био на војну касарну.

21. мај – НАТО је бомбардовао затвор у Истоку, у сјеверо-западном Косову и Метохији. НАТО званичници су тврдили да се затвор користи као мјесто окупљања и боравка српских снага у покрајини. Представници власти СРЈ тврде да је најмање 100 затвореника и затворских службеника погинуло.

22. мај – НАТО је признао да је грешком бомбардовао положаје ОВК на Кошарама, у близини границе са Албанијом. Извори блиски ОВК тврде да је седам њихових припадника том приликом убијено и 15 рањено.

30. мај – НАТО је у сред дана напао друмски мост у Варварину, у централној Србији. Тада је погинуло 11 цивилних особа при преласку моста у својим аутомобилима. НАТО није потврдио да ли су примјетили возила на мосту и тврди да је мост био легитиман војни циљ.

31. мај – Пројектил је погодио санаторијум у Сурдулици, на југу Србије, усмртивши најмање 20 људи. НАТО је тврдио да је успјешно напао касарну у граду, али одбија да потврди или да негира категорички, погађање болнице.

31. мај – НАТО је у Новом Пазару са нападом из ваздуха срушио четири спрата стамбене зграде, када је погинуло 23 цивилна лица. НАТО је потврдио напад на војни комплекс, а да је грешком једна од бомби ударила у стамбени део града.

1. јун – НАТО је бомбардовао стамбену четврт у Новом Пазару.

Еколошка штета

У 77 дана агресије НАТО-а обухваћено је са око 35.000 разних мисија (задатака), са концетрацијом ваздухопловних снага са око 1.000 авиона и 206 хеликоптера, стационираних по аеродромима околних земаља и на многобројној флоти бродова. Лансирано је око 1.000 крстарећих ракета, бачено је на релативно малу територију укупно 79.000 тона експлозива. Ово укључује и 35.450 касетних бомби, термо визуелних и графитних које су забрањене по међународним конвенцијама. Бомбе и муниција са осиромашеним уранијумом су пале по цијелом простору природне средине, затровале су пољопривредна поља, шуме и копнене и водене путеве, ширећи радијацију и изазивајући смртоносна обољења широм земље. Неексплодиране касетне бомбе разбацане су свуда па несрећни могу увијек да страдају од њих и послије више година.

У условима потпуне ваздухопловне превласти у ваздушном простору, авиони А-10 Тандерболт II су интензивно дејствовали ваздух-земља, са чувеним топом ГАУ-8 Авенџер, са гранатама калибра 30 mm са осиромашеним уранијумом, по цијелом простору Косова и Метохије и јужном делу централне Србије.

На научном скупу одржаном 24. маја 2007. године, између осталих изнијет је и реферат под називом „Употреба забрањеног оружја у агресији НАТО снага на СР Југославију“. У уводном делу тога реферата Слободан Петковић је истакао:

„У име истине, са НАТО бомбардовањем СР Југославије, циљно и плански учињена је еколошка катастрофа, по карактеру, обиму и облику незабиљежена у историји људске цивилизације. Били смо изложени у неким елементима и еколошком геноциду — уништавању животне средине и угрожавању живота и здравља људи у ширим размјерама и са дугорочним последицама. На овим просторима, по неким својим карактеристикама, вођен је хемијски и радиолошки рат.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: