Оде ли Бруте под његове скуте

Мишо Вујовић

Не излази ми из главе слика песника настањеног у Србији где из многољудне породичне заједнице прибеже.

Не да жито жање већ речи у снопове да веже, слажући своје сликовите риме по благодатним пределима Отаџбине.

Најлепше пева о недаћама народа свог просутог неслогом. Народа који сам себе побеђује, дајући своје за своје, да би потом славио поразе, усправан у победоносном ходу док га газе. О Косметским мукама што не пролазе. О усуду отпадништва и превере.

Пева мој друг песник сваки стих уздах стиже, натапа ‘артију грчем, крвљу сузом разблаженом, подиже масе, миран и стамен без гримасе.

Када говори све стане, као да је устао онај непоменик чији споменик и даље у милионима српских душа обитава.

Срби су пукли између њега и себе. Између себе и Бога кога не додирују срцем колико су љубили њега.

Рекоше ми ономад да је са својом браћом од Господара добио на дар повељу за заслуге у обнови државотворности Монтенегра или Карадага. За мало пара гле ироније!? Мој пријатељ, песник и геније.

И он ето подржа цара! Машала! Усамљен није на јаслама Србије. Многи, ко лакирана корњача црвених чизама не крију да се гаде сељачке Србије. Али су на њеном златном кориту од Озне до Бие и транзиције.

Увек актуелни у свакој подели улога и пара. Туђих и наших. Ни једних се не гаде. Ко пружи више за њега раде.

Био сам затечен и збуњен да је мој друг песник српски издао себе и своје дело. Да је стао раме уз раме с’ Новаком и Вуком. Окитио сам себе бруком. Вајкам се да није.
Опалило ме то по глави жестоко, као његова максима коју чух истог дана : “Ако хоћеш да имаш паре мораш да дружиш са богатима”.
Немам ништа против богатих ако њихов иметак другима добро чини. Сиромаштво свакако није пречица до раја и спасења. Лицемерство јесте свакако. Располућеност и те како. Дволичност је грех и озбиљна тескоба. У сукобу трбуха и образа образ страда.

А чему онда реч из стомака. У Црној Гори и мудро кад поган проговори нико није чуо. Ако покуша да понови неко га пресече: “Не бестијај поганштино“!
Жао ми је песника, још жалије тих стихова који у мојој души више неће реско одзвањати. Песник их је сам пригушио. Поклопио их је у казан са златним поклошцем. Сада мора да бира златном кутлачом да нешто “бајато” из лонца не извуче.

А једног ће дана у прслој чарапи, у шупљим гаћама гладног детињства тражити себе.
А можда и није све ово истина, бар се још вајкам, а озбиљан ми човек рече, али се ипак надам да мој друг није, попут многих, из златне чиније јео господареве помије и с’ њиме оно због чега у Црној Гори човек прије мре него ије (једе).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: