Србија и председници САД – како смо волели Вилсона, а мрзели Клинтона

Име Србије у Америци крајем 19. века вероватно би препознали само бизнисмени и то они који су увозили суве шљиве. Српска шљива била је главна веза од успостављања српско-америчких односа 1882. године.

Сем шљива, Американцима је из Србије стизао бакар из Борског рудника, а Србима из Америке петролеј, кафа, сирова кожа, машине и апарати.

Амерички председници од времена успостављања односа нису се превише бавили Балканом. Благо интересовање у јавности буди Мајски преврат у Србији 1903. године и пад династије Обреновића. Америку Балкан и даље маргинално занима после Анексионе кризе и у време балканских ратова, када већ бивши председник Теодор Рузвелт у часопису Аутлук подржава стварање „балканских Сједињених Држава“, док Аустроугарску и Турску види као империјалистичке силе.

„Због традиције свог рата за независност, они су подржавали народе који су се борили за слободу, тако да можемо да говоримо да је америчка политичка елита била наклоњена малим народима који су се борили против неке империје“, каже политички аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић.

Према Кесићевим речима, Срби су у том контексту, као и други мали народи, имали предност што се тиче емоција, али ништа конкретно од значајних интереса за САД.

После Рузвелта и Вилијема Тафта, у Белу кућу улази председник Вудро Вилсон. Познат по томе што током Првог светског рата представља 14 тачака о послератном уређењу света, базираних на слободној трговини, транспарентности међудржавних споразума, демократији и праву народа на самоопредељење. У тачки 11. директно помиње Србију. Тражи да окупатори напусте њену територију, и да јој се омогући излаз на море.

„Био је амерички ратни председник у Првом светском рату и највећи савезник Србије. За будућу државу на Балкану, његови принципи су значили да је стављена тачка на опстанак Аустроугарске монархије, што је отворило могућност да дође до јужнословенског решења“, објашњава историчар Миле Бјелајац.

„Био је кум Југославије“, каже Обрад Кесић и додаје: „Он је главни мотор који је покренуо ту причу. Сада, можемо се питати, да је српска политичка елита била другачија, да ли би подржао велику Србију.“

Оснивач Лиге народа, претече УН, Вилсон данас слови за америчког председника најнаклоњенијег Србији. Посебно због блиског односа са српским научником Михајлом Пупином. Пупину се придају највеће заслуге за организовање добровољаца из Америке за борбу у Првом светском рату, и за исцртавање граница Краљевине СХС на мировној конференцији у Паризу 1919. године.

„Наравно, јер је био угледан, поштован човек и имао је везе са истакнутим људима у САД до председника. Не знам ниједног другог нашег човека који је имао толико развијене контакте и високе везе као Пупин“, каже професор Факултета политичких наука и дипломата Иво Висковић.

За мандата председника Вилсона обележен је „Српски дан“ у Америци. Према депешама српског посланика у Сједињеним Државама, Љубомира Михајловића, први пут, и једини, изнад Беле куће се завијорила српска застава.

Пре и после Другог светског рата – доба успона и падова

После Вилсона, Америка не мари много за дешавања у Европи, па се и динамика односа са Србијом успорава. До Другог светског рата. Тада у Овалном кабинету седи Френклин Делано Рузвелт.

„Рузвелт је на почетку рата, под утицајем амбасадора краљевске владе Фотића, чак дао изјаву да Југославију након рата не треба обнављати, јер је био згрожен усташким злочинима, и да људи не могу живети заједно ако се тако односе једни према другима“, подсећа Иво Висковић.

Касније је то ревидирао, али је изјава запамћена.

Черчил, Рузвелт и Стаљин за време рата делиће Европу на сфере утицаја. Али Рузвелт се није бавио Југославијом. То је препустио договору Стаљина и Черчила. А Черчил је 1944. године, уместо Југословенске војске у отаџбини, изабрао партизане.

„Иронија је да је Черчил, не знајући да је Стаљин био спреман да прихвати други однос снага у Југославији, одлучио да Стаљина веже за себе дајући земљу комунистима. Има онај познат цитат када Фицрој Меклејн упозорава Черчила да ће комунисти да победе и заузму Југославију, а Черчил каже – па шта, да ли ти планираш тамо да живиш?“, прича Обрад Кесић.

Миле Бјелајац сматра да је важније што су САД биле против грађанског рата на тлу Југославије.

„Први амерички представник у Београду Френк Линдзи је то отворено сугерисао, а и Труман, који је тек годину дана био председник, подржао је ту политику“, додаје Бјелајац.

Рузвелт умире 1945. године и наслеђује га Хари Труман. Председник о коме су, на крају, добро мислили и четници и партизани. Припадници Југословенске војске у отаџбини су преко програма које је спроводила његова администрација после рата избегли у Америку. Постхумно је 1948. године одликовао Дражу Михаиловића због операције „Халијард“, једне од највећих спасилачких мисија у историји ратовања. Без жртава, четнички покрет је помогао спасавање око 500 америчких пилота оборених изнад Србије.

„То се догодило под великим притиском бивших америчких официра и политичке и интелектуалне елите, који су стали у одбрану Михаиловића, за кога су сматрали да је савезник. Да је издат од стране Черчила, па онда и Америке“, каже Обрад Кесић.

Иво Висковић каже да је Американцима било битно да су спасени животи њихових пилота, али и да унутрашњи односи међу борцима против окупатора њима нису увек били јасни.

„Њихове информације о деловању партизанског и четничког покрета биле су у неким тренуцима контрадикторне. Али свакако су сматрали да је то што су урадили припадници четничког покрета спасавањем њихових пилота вредно одавања признања. Чак је била идеја да се наводно Михаиловићу подигне споменик у Вашингтону, што није прошло“, додаје Висковић.

Хари Труман и јаја у праху

Творца Труманове доктрине, према којој је Америка пружила финансијску помоћ Грчкој и Турској како би се супротставиле комунистичким устанцима, и југословенски комунисти памте по добром.

После резолуције Информбироа и највеће послератне кризе у Југославији, САД 1950. авионима достављају хуманитарну помоћ. Они који су преживели рат у Југославији добро се сећају Труманових јаја, односно јаја у праху која су постала метафора за ту врсту помоћи. Труман 1951. године, на изненађење Конгреса, тражи одобрење за слање војне и економске помоћи једној комунистичкој земљи.

„Краљевина Србија, али и Југославија, имала је у српској дијаспори и међу Американцима присталице“, каже Миле Бјелајац.

Тешко је, додаје, било објаснити у другим администрацијама и после Трумана „зашто САД помажу режим који је убио Дражу Михаиловића, који је недемократски, који неистомишљенике шаље у затворе. Нису могли јавности да кажу да је примаран геополитички разлог“.

За професора Висковића, однос Југославије и САД после Другог светског рата увек треба посматрати у троуглу Вашингтон–Београд–Москва.

„То никад нису били само билатерални односи, већ и рефлексија односа са другом страном, јер је Американцима и Русима тада било више стало да не припаднемо другом блоку него да припаднемо њима“, каже Висковић.

После Трумана, односи Сједињених Америчких Држава и Југославије пуни су успона и падова, у зависности од тога какви су били односи Југославије и Совјетског Савеза. Генерал Двајт Ајзенхауер 1953. мандат почиње као ватрени антикомуниста.

„Његов државни секретар био је велики антикомуниста“, навео је Висковић.

Према Висковићевим речима, сматрао је да било каква неутралност у односима Истока и Запада представља неморалну ствар.

„И Ајзенхауер је то мање-више прихватио. Одбио је да дође у Југославију, иако је позван, прихватио је па одбио. Није примио Тита кад је био у Њујорку на заседању УН и за његово доба нису успостављени односи“, објашњава Висковић.

Од Кенедија до Регана – срдачни амерички интереси

Прво успостављање односа на највишем нивоу јесте долазак Тита у Вашингтон и разговор са најомиљенијим америчким председником у доба комунизма у Југославији, Џоном Кенедијем, 1963. године. Тај се сусрет често описује као срдачан. Тито је био последњи државник који је Кенедија видео пре него што је убијен.

„То убиство 1963. је потресло Тита. Сећам се прилога који је сниман у његовом кабинету. Показивао је поклоне које је добијао од Кенедија и деловао тронуто. Југославија је ожалила Кенедија“, сећа се Миле Бјелајац.

Први амерички председник који долази у посету Југославији је Ричард Никсон 1970. године. Никсон је тада посетио и Кумровец, па се препричавала шала да је Никсон ишао да попише имовину председнику сиромашне земље која је тада тражила кредите.

„Позната је фотографија која је проглашена за насловну страну године у Тајму. Била је то колона од 150 црних мерцедеса од Мостарске петље до ‘Лондона'“, подсећа Иво Висковић.

То је, наводи, у Америци изазвало шок.

„Како мала земља која тражи кредите дочекује председника са 150 ‘мерцедеса’. А нису знали да је у то време свако ко има ‘мерцедес’ добио налог да га лакира у црно и стави на располагање држави седам дана“, рекао је Висковић.

Тито је 1971. узвратио посету. Од тада датира прича да је једини запалио томпус, и то кубански, у Белој кући, а да Никсон ништа није смео да му каже. Наравно, ништа од тога није тачно.

И наредна два америчка председника су посетила Југославију. Џералд Форд и Џими Картер. У време Фордове посете, протоколарне, Тито је морао да покрене питање снабдевања горивом нуклеарне електране у Кршком. Тито је посетио Картера, али Картер је у важну посету Београду закаснио.

„Картер је направио велики гаф приликом сахране Тита, када је послао потпредседника и своју мајку као израз личног поштовања. Али оних 130 државника који су дошли били су такав шамар за њега да је 15 дана касније дошао у исхитрену посету која није завршила никако, јер није била припремљена као што се обично такве посете припремају“, прича Иво Висковић.

Била је то последња посета неког америчког председника Југославији и Србији. Од 1981. године у Белој кући је Роналд Реган. До краја 80-их, Југославија више није била пример алтернативног комунизма.

После 1989. године – нови ексер у ковчегу Вудроа Вилсона

„Са доласком на власт Регана почиње пројекат офанзивног разбијања источног социјализма и комунистичког света. Постоји структура саветника у САД који офанзивно раде на томе„, каже Миле Бјелајац.

Иво Висковић наводи да „наша државна руководства нису добро проценила однос са САД у том тренуку“.

„До 1987-1988, били смо миљеници Америке и Запада. Тада се на истоку Европе покрећу процеси које су Американци очекивали, говорећи о примеру Југославије како се можете одвојити од Совјетског Савеза и на унутрашњем плану вршити реформе. Кад је пао Берлински зид, ми смо постали на неки начин непотребни“, каже Висковић.

Обрад Кесић сматра да су Срби преко ноћи изгубили специјални статус.

„Кренимо од тога да САД виде пораз комунизма. За време Клинтона то је била еуфорија где је Америка мислила да је победила у Хладном рату, да има униполарни моменат, у коме ће одређивати нови светски поредак дугорочно“, истакао је Кесић.

У новом поретку, Србија и Америка од некадашњих мање или више искрених савезника постају искрени непријатељи.

„Клинтон је, не знајући ништа о Југославији, читао радове неких аутора који су били доста субјективни, пристрасни. Како је написао у мемоарима, читајући пред спавање образовао се за ситуацију у бившој Југославији. Али је ипак то био плод мало сложенијих односа“, прича Иво Висковић.

„Данас знамо да је циљ рата на Косову био оживљавање концепта НАТО-а“, каже Миле Бјелајац.

Додаје да је формирана доктрина хуманитарне интервенције која је стављала по страни УН, јер је претпоставила као предложак да је довољно да се нешто слично геноциду дешава, што даје морално право за интервенцију без консензуса у УН.

„Цео поредак из 1945. године требало је демонтирати. Холбрук се касније хвалио – забио сам још један ексер у ковчег Вудроа Вилсона“, истакао је Бјелајац.

Период у коме су у Белој кући Џорџ Буш млађи и Барак Обама обично се дефинише као онај у коме Балкан, па тако и Србија, губи место приоритета америчке спољне политике. У време мандата Џорџа Буша млађег, дешава се 11. септембар и све очи су упрте на другу страну.

„Тада са власти у Србији пада и Слободан Милошевић, та два догађа коинцидирају“, каже Обрад Кесић.

То је, сматра, отворило могућност да Србија изгради бољу позицију, али та америчка политичка елита и даље гледа Србију као пример.

„Американци морају да покажу да су способни да изграде нови поредак који ће да гарантује мир и безбедност, а Срби морају да прихвате реалност изграђену преко хуманитарних интервенција“, додаје Кесић.

„Трампе, Србине“

Сада је на власти један од најнеобичнијих америчких председника, кога су српски таблоиди непосредно после избора звали „Трампе, Србине“. Ако преживи претњу опозивом коју су му упутиле демократе, претпоставља се да је на вратима другог мандата.

Став професора Висковића је да је очекивање да ће долазак Трампа бити велика прекретница за Србију било нереално.

„То је више била последица одбојности према Хилари Клинтон него симпатија и љубав према Трампу. Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ. Али то не даје увеј резултате“, сматра Висковић.

Међутим, Обрад Кесић верује да је Трампов поглед на свет добар за Србе.

„Нема мишљење да Американци морају да дају решења, а Срби морају да прихвате, не само Срби. Много је већи простор за мале народе да бране своје интересе“, сматра Кесић.

Парадоксално, двојица председника из редова демократа данас у Србији изазивају најлепше и најгоре емоције. Први је Вудро Вилсон, други Бил Клинтон. После ере овог другог, Срби једини из бивше Југославије данас нису амерички савезници. Овом првом биће подигнут споменик.

Још интересантније би било када би председнику најнаклоњенијем Србима споменик у Београду открио републиканац Доналд Трамп.

Извор: РТС