На данашњи дан умро Милан Ракић
Милан Ракић (фото: Wikimedia Commons/Jelica)
1938. – Умро српски писац, позоришни критичар и дипломата Милан Ракић, реформатор стиха и велики познавалац језика, члан Српске краљевске академије, предсједник Српског ПЕН клуба. Послије завршених студија права у Паризу, радио је у Београду као чиновник, а од 1904. био је у дипломатској служби. Ракић се 1903. појавио са збирком „Пјесме“ као потпуно изграђен писац, мисаон и осјећајан, пјесник унутарњих немира и сукоба, чији је песимизам потиче из интелектуалног размишљања о пролазности свијета. Збирку „Нове пјесме“ објавио је 1912. а 1936. „Пјесме“. Педесетак пјесама, колико је укупно написао, одликују се елеганцијом и савршенством форме. Пјесмама – као што су „На Газиместану“, „Јефимија“, „Долап“, „Симонида“, „Напуштена црква“, „Орхидеја“, „Искрена пјесма“, „Јасика“ – сврстао се у сам врх српске лирике 20. вијека. Његове позоришне критике израз су велике културе поузданог суда.
Ракић је рођен 30. септембра 1876. године у Београду, а умро је у Загребу 30. јуна 1938. године од тешке болести, након неколико операција.
Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а Правни факултет у Паризу. По повратку у Србију се оженио, а затим запослио као писар у Министарству иностраних дјела 1904. године.
Послије студија на Великој школи у Београду и факултетима у Француској, као свршени правник, Милан Ракић је ушао у дипломатску службу у којој ће провести тридесет година, службујући у Приштини, Скопљу, Солуну, Скадру, Софији, Букурешту, Копенхагену, Лондону, Риму.
Боравак у Приштини подстакао је настанак косовског циклуса, Копенхаген је инспирисао стихове „Вечитог путника“, у Риму је, погођен сестрином смрћу, написао „Опроштајну песму“, која је означила крај његовог пјесничког стварања, и то девет година пред смрт.
У дипломатској служби у иностранству био је скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922. године, а за редовног 12. фебруара 1934. године, преноси
Њему у част установљена је пјесничка награда Милан Ракић коју додјељује Удружење књижевника Србије.
Ракић се својим првим пјесмама појавио у „Српском књижевном гласнику“ 1902. године. Потом је објавио двије збирке пјесама /1903. и 1912. године/, које је и публика и књижевна критика поздравила са одушевљењем.
Његове малобројне пјесме одликују се највишим умјетничким особинама и представљају врхунац у изражају пјесничке школе коју је основао Војислав Илић.
Он је пјесничку вјештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан.
Ракић је са Шантићем најуспјешније обновио српску родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смјеровима модерног мислиоца.
Његове мисаоне пјесме су јасне иако дубоке, једноставне и поред рјечитости, присне, топле и утешне иако прожете најснажнијим песимизмом.
Написао је укупно 64 пјесме и нешто позоришних критика, али највећи дио онога што је у поезији створио, може да издржи и најстрожији критички суд.
Посебно његује једанаестерац и дванаестерац, стихове звучне и гласне, саливене и савршене, који су за њега једина два стиха способна за израз. Од лирских облика најчешћи је сонет јер је огледало савршенства и пјесничког мајсторства.
Превођен је на француски, њемачки, мађарски, бугарски, руски, италијански и енглески језик.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
