Није свеједно

Да су поједини домаћи критичари Истока – „руске недемократије“ рецимо, били живи 1954 несумњиво би се грохотом смијали, исмијавали и оспоравали империјалистички потез Никите Хрушчова, Украјинца на челу тадашњег СССР-а, који је поклонио цијелу једну руску област и територију својој социјалистичкој и матичној кијевској републици. Шалим се. Ћутали би, или бисмо, сви, као што се и ћутало јер ни у Москви али ни у Београду слобода говора и другачијег мишљења није била на цијени. Очигледно је да се народ на Криму никада није помирио са тим доброчинством. Очигледно је да само дикратори, само неко из династије Ким нашега времена, може поклањати градове и територије. Како онда остати пристојан и критиковати какав год кримски референдум – поштенији је и демократскији од Никитиног декрета. Успут, није то било прије пар вјекова, него „јуче“.

Зашто је по свијести домаћег критичара, „европског човјека широких схватања“, цивилизованија и демократичнија бирократска лудост кога год са запада од изнуђеног потеза на истоку!? Зашто се и чиме оправдава снајперско ликвидирање демонстраната и полиције да би се изазвао хаос? Зашто би ћутао било ко на истоку или западу ако естонски министар спољних послова упозори Кетрин Ештон да су неки људи са Мајдана ангажовали убице? Зашто се крвави вође нереда у Кијеву чуде уплашености и неповјерења у њих на Криму, који је и онако пола вијека присиљени и даровани гост Украјине? Зашто се дио запада на истоку пројављује као силедзија, а не као онај који доноси правила? Зашто се предсједнику САД прашта и оправдава непознавање најблискије прошлости Балкана – заборављање крваве судбине Косова, редоследа потеза, зашто ако се те „непрецизности“ тичу наших живота? И зашти би ми који смо вољели бескрајно и перверзно Тита, вођу пролетерске револуције у бијелим рукавицама, вјеровали да смо преко ноћи демократски зрели и способни да процијенимо демократску правду запада или истока? Зашто би они били у праву и када очигледно гријеше. Погинули бисмо за Брисел као некада за Трст? Да ли смо то потпуно изгубили наду у себе и властиту моћ да разликујемо правду и кривду. Има ли међу слободним људима Црне Горе икога ко умије да прочита текст Тарика Алија из Гардијана ако већ нико од нас не умије да га напише. Да ли је сада непожељни становник Европе и Михаил Горбачов чије је једно Да донијело више слободе Западној Европи од свих будућих ракетних штитова према Истоку.

Слобода, правда и право нису увијек на истој адреси…или можда јесу!? Биће да су људи склони миграцијама, а политичари злоупотребама без обзира што припадају цивилизацијским круговима Волтера или Мартина Лутера Кинга.
Зашто би кримски референдум био непоштенији од нереферендума којим Црна Гора хоће у НАТО? Зашто ми мање вјерујемо себи него Руси, Украјинци или Татари себи?

Зашто нам је свеједно када смо ми у питању? Зашто нам није свеједно када већи и бољи од нас гледају своја посла? Зашто смо ми распламсавали ватру по Косову, а хоћемо ватрогасце да пошаљемо у Севастопољ? Зашто смо лицемјери? Зашто смо сервилни и подли? Зашто? Личимо ли то на себе од јуче или на себе од сјутра?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: