Измишљно убиство на Чукур-чесми

Пише: Предраг Савић

Лажирана убиства и спиновање прича о њима попут оне о убиству руског новинара у Украјини, нису новијег датума већ су редовна историјска појава. Ефекат тих измишљених прича је сасвим различит и неке од њих доносили добробит целим народима.

Свако, најпознатији је мит да су бахати Турци убили српског дечака Саву Петковића на Чукур-чесми у Београду је 15. јуна 1862. године (по старом календару 3. јуна), после чега је уследило коначно ослобођење Србије од Турске.

У полицијским и судским архимава остали су докази да је у обрачуну у Београду Сава Петковић био је тешко повређен, али Србија је искористила лажну вест о његовој смрти да отера турске посаде из градова. О правој истини на Чукур чесми писали су многи а, међу њима и: Никола Христић, Коста Н..Христић, Јован Ристић и у новије време Михајло Поповић.

По свом другом доласку на власт 1860. године, кнез Михаило поставио је за свој први и основни задатак припрему Србије, тада аутономне кнежевине у саставу Османског царства, за рат до ослобођења. Односи са Турском се заоштравају. Цариградска штампа оптужује Михаила за сукобе дуж границе Србије и Босне, а „Новине сербске“ износе податке о турским злочинима – убиствима и пљачкама на територији Србије.

Петнаести јун по новом, односно трећи по старом календару 1862. био је недеља. Најприближнији описи кажу да је било „између четири и шест сати“ кад је на Чукур-чесми у данашњој Добрачиној улици, у турском делу вароши, дошло до сукоба Срба и турских војника у реду за воду.

Главни учесник са српске стране би је дечак Сава Петковић, који је из забитог Лукова код Куршумлије дошао у Јајинце код рођака, а они га дали у Београд да буде шегрт код некаквог бакалина Алексе, чије име није прецизно утврђено.

Београд је био без водовода, хигијенски врло запуштен, а на јавним бунарима и чесмама вазда су били редови. Осиони Турци те недеље, према једној верзији, нису хтели да чекају, а у кошкању и свађи Сава је случајно оборио и разбио њихов крчаг. Према другој, тражили су да пију воде из Савине тестије, али им овај то није дозволио.

У трећој, склонили су Савин крчаг и под чесму подметнули свој… Све се, у тадашњој званичној верзији догађаја, завршавају исто: „Турци земљаним крчагом убијају дечака“, а њу је према исторски доказаним чињеницама, зарад придобијања европског јавног мнења на српску страну, измислио Јован Ристић, српски изасланик у Цариграду.

Посебно интересантан запис Коста Н. Христића, правника и дипломате, и неко време и министра правде. Коста је у време догађаја на Чукур чесми имао је десет година. О њима у својим мемоарима „Записи старог Београђанина“ пише на основу казивања и архиве свог оца Николе Христића, који је у тренутку сукоба на Чукур-чесми био министар унутрашњих дела. И он, Коста Н. Христић, изричито каже да је „Сава Петковић био само тешко повређен“.

Али истина се морала заташкати јер су непосредно после догађаја на Чукур-чесми почели сукоби с Турцима, који су окончани њиховим повлачењем из српских градова, а Србија се знатно приближила независности. Тако су Срби као ретко кад у својој историји уз помоћ пропаганде и дипломатије остварили добит.

Извор: tamodaleko

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: