Раширило се у немој висини јесење небо, оловно и празно: Јован Дучић – Новембар
Раширило се у немој висини
јесење небо, оловно и празно.
Поља су пуста; врх ледина њиних
силази вече досадно и мразно
Илустрација
Раширило се у немој висини
јесење небо, оловно и празно.
Поља су пуста; врх ледина њиних
силази вече досадно и мразно.
Као болесница ходи бледа река,
скелет врбака наднео се на њу.
Чује се јецај и потмула јека
– то ветри плачу високо у грању.
И мраз се хвата над трулим стрњиком;
мокре су стазе и блатњави пути.
Вечерње птице одилазе с криком
у мртву шуму. Дажди мрак; све ћути…
Ја не знам зашто само тугу снијем,
а нит што жалим, нити желим друго;
И не знам зашто тражим да се скрцјем,
и негде плачем дуго, дуго, дуго…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Filigranska novembarska slika, sa distanciranim posmatracem, cija tuga potvrdjuje , sklad sa prirodom.
Zasto vise nema mjesta, na kojima bi ostajali i
dugo plakali ? Nema , jer su nam i ta mjesta, ukrali…