Многи својим ћеркама по њој дају име Мина, а не знају да се ћерка Вука Караџића није звала тако

Мина Караџић-Вукомановић најпознатија је као кћерка Вука Стефановића Караџића, иако је ова умјетница и књижевница била једна од свега три српске сликарке (поред Катарине Ивановић и Полексије Тодоровић) које су стварале у Србији у 19. вијеку.

О љупкости и доброти ове девојке довољно говори чињеница да је опјевана у једној од најтоплијих песама Бранка Радичевића – „Певам дању, певам ноћу“.

Док је млади песник био део књижевног круга њеног оца, између њега и Мине родила се братско-сестринска љубав, препуна нежности и и даље жива кроз стихове ове песме.

Можда управо то наводи бројне родитеље у Србији да ћеркама дају име Мина, мада то и није било право име, већ надимак Вукове ћерке. Како јој је мајка била Бечлијка, њено право име гласило је Вилхемина, све до њене 30. године када је прешла у православље и крстила се као Милица.

И највећим лаицима њен аутопортрет или уље на платну „Краљевић Марко са топузом“ делују познато, чак и када не знају ко је држао четкицу.

Њен сликарски опус чини педесетак радова. Радове није ни потписивала, ни датирала. Портретисала је особе са којима се сретала свакодневно, родбину, пријатеље, децу, госте, војводе из Црне Горе, депутирце из Босне... Сликала је и копирала и религиозне мотиве.

Њени родитељи Вук и Ана имали су тринаесторо деце од којих су сви, осим Мине и Димитрија, умрли у детињству и раној младости до 1852. године.

Рођена је у Бечу и одрасла у кући у коју су долазиле многе познате личности српске културе тога доба, пријатељи и сарадници њеног оца: Бранко Радичевић, Ђуро Даничић, прота Матеја Ненадовић, Његош, кнез Михаило Обреновић, Стеван Книћанин, сликари Урош Кнежевић, Аксентије Мародић, Стева Тодоровић, Димитрије Тирол, патријарх Јосиф Рајачић, црногорски кнез Данило,… као и Јакоб Грим, историчар Леополд Ранке, Павел Шафарик, руски научник Срезњевски, и многи други.

Осим немачког, говорила је француски и италијански, од 15. године почела је да учи српски, а од 19. године енглески језик. Ишла је на часове клавира и сликарства. О њеном образовању бринуо се и Јернеј Копитар, који јој је поклањао књиге немачких, француских и енглеских писаца.

Мина је своме оцу помагала као секретар и пратила га на путовањима. Путујући са оцем, посетила је галерије у Венецији (1847.), Берлину (1849. и 1854.), Дрездену (1854). Желела је да се усавршава у Петрограду, али није успела да добије стипендију.

У мају 1858. године са мајком и оцем, допутовала је бродом из Беча у Земун. У Београду је прешла у православну веру и добила име Милица. Удала се за сиромашног братанца кнегиње Љубице, професора књижевности на београдском Лицеју Алексу Вукомановића.

Нажалост, Алекса је умро крајем 1859. после годину и по дана брака, када је њихов син Јанко имао свега три месеца. Мина и Јанко су крајем септембра 1860. године из Београда отишли у Беч. После неког времена умро јој је и отац Вук, 1864. године. Мина се наредних 12 година бринула и својој болесној мајци.

Њен син Јанко школовао се у Бечу и Русију. Као добровољац учествовао у српско-турском рату где је добио медаљу за храброст. Вратио се потом у Русију, где је умро 1878. године. Смрћу њеног брата Димитрија Мина/Милица је остала једини потомак Вука Караџића. Када је умрла 1894. године, са њом је угашена Вукова лоза

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: