Кад се светиње српске на стара огњишта врате нестаће мрака и горких поворки изгнаника

Лутам по љутом кршу пут неких чемерних брда.
Како су језива само! Ко запуштене ране.
Некрст и Нечист дигли погане главе свуда,
А цркве тугују празне – потсмехом ућуткане!

Ни граје, ни песме нигде, ни револта, ни клетве;
Свак своме јаду тепа испод црепуље мрака,
Док српско име и веру, две драгоцене жетве,
Мрве аветни жрвњи партијских вукодлака!

На врх Ловћена неки грабљиви несит сео;
Прекрио тешким крилом гробницу Владике Рада;
Уместо капеле скромне, какву је песник хтео,
Притисла му је кости – паганска громада!

Његошу што је вером и пером служио Богу,
Незнабожачки знамен поврх Ловћена творе!
Зар га схватају они, зар га волети могу
Џелати Пасјег Гробља, Кочевља и Зеленгоре!

И док с Косова стравна допиру црни гласи,
He одзива се нико са ових смрзлих стена!
Да л се још једна звезда моме племену гаси?
Да л је и Српска Спарта за Српство изгубљена?…

Има ли игде иког да ме утеши, тужна,
Да све ово што рекох, ипак, истина није,
И да визија моја, и трагична и ружна,
Открива само једну страницу историје?

И да ће из ове море ах, само реци, брате!
Сванути хришћанско јутро с пламених видика,
Па кад се светиње српске на стара огњишта врате,
Нестаће мрака и горких поворки изгнаника.

*

Драгутин Драган Рајковић

Извор: Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“ / pobori.blogspot

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: