Шпигл: Безбједност у Европи – НАТО је још само сјенка

Можете да китите НАТО, како то чини министар спољни Немачке, Хеико Мас. Или можете да трезвено констатујете: Савез се распада. Управо зато Европа под хитно мора да се сама побрине за своју безбедност.

Морамо да желимо НАТО – тако је написао министар спољни Хеико Мас недавно у овом листу. Ово хтење је субституција за реалност. То је пранемачки идеализам. Не може бити чега не сме бити.

Али зар председник Француске Емануел Макрон нема право? Каква је то Алијанса у којој привредно најјачи члан УСА прети другом по економској снази члану Немачкој да ће њене аутомобиле прогласити за претњу “националној безбедности”? У којој чланица Турска, по ко зна који пут кршећи право, умаршира у неку суседну државу – и при томе присли на повлачење специјалне снаге армије Француске, такодје члана?

И у којој иста та Турска у великом стилу организује етничка чишћења и насилна пресељавања – а остатак Алијансе погодјено гледа у страну, све понављајући како је НАТО савез вредности ?

Слободно онда такав савез можете прогласити за мождано мртвим – али и не морате. Јер ипак је наивно пред оваквом ставрношћу забијати главу у песак. Време је да се буде искрен.

Хеико Мас жуди за НАТО, кога одавно више нема. Алијанса је у 70-тој години свог постојања само још сопствена сенка: НАТО се налази у егзистенцијалној кризи.

Различити интереси савезничких партнера

Истина гласи да НАТО, због дивергирајућих интересних позиција својих чланова, не гарантује више суштинске безбедносне интересе држава чланица. Интервенција Турске у Сирији директно угрожава безбедносне интересе Европе. И прети да уништи успехе у борби против “Исламске Државе”.

Како у Сирији тако НАТО ни у другој великој претњи европској безбедности, оној у Либији, не чини ништа. И управо овде би требало да Европа сопственим средствима све да учини за то да се овај конфликт оконча. Најбитни корак ка томе би био да две чланице НАТО, Италија и Француска, престану више да подржавају, плаћају и наоружавају супростављене стране у овом ратном конфликту.

И управо овде се мора доказати способност Европе да разреши проблеме на сопственом кућном прагу. Што НАТО не чини обсолвентним – али присиљава на болне приоризације. Да ли више полажемо на Европску Унију или слепо наоружавамо НАТО-Савез на она 2% буџета ? О томе Хеико Маас ћути.

НАТО је био и јесте у томе добар да застраши симетричне претње. То може, јер само европске чланице НАТО већ данас три пута више улажу у наоружање него Русија. И јер – из сопствених праинтереса- иза њих стоји атомска сила УСА. Ми озбиљно схватамо безбедностну забринутост источно-европских чланица НАТО. У то спада трајуће гарантне безбедносне мере попут тзв. Аир Полицинг изнад држава Балтика, па ротирајућа присутност НАТО у Источној Европи и побољшање времена реакције.

“To keep the Russians out” функцинише и даље као и “to keep the Americans in”, како то дефиниса први генерални секретар Алијансе лорд Исмаy. О трећем задатку НАТО: “to keep the Germans down” нико данас ништа не жели да чује. Напротив.

Недостаје европска иницијатива за разоружање

Но управо у односу према Русији су видне стратешке диференце измедју чланица НАТО. Излазак из ИНФ-Уговора од стране Доналда Трумпа може бити да је у интересу УСА, као и Русије. Јер ни једна ни друга држава не морају да се више обуздавају у односу према Кини. Али излазак из тог уговора ама никако није у интересу Европе.

Јер то атомско наоружање угрожава безбедност Европе. Ко одбија да размишља о разоружању, тај подлеже “интелектуалном ауто-разоружању”, како то прецизно рече проф. Бернд Греинер, доскора шеф Center for Cold War Studies. Инсистирање на разоружању није нешто попут левичарског сањарења него је мртво озбиљна реалполитика.
И да ли је немачки социјалдемократски министар спољни на изалазак из овог уговора реаговао сопственом иницијативом у разоружању ? Шта би један чувени СПД-стратег Егон Бахр, један чувени Вили Бранд урадили у оваквој ситуацији ?

Одавно нам је потребна европска иницијатива у разоружању. Нпр. понуда Русији да се одрекнемо тактичких атомских ракета у Немачкој те стационирања УСА ракетне одбране у Источној Европи ако Русија повуче своје “Искандер” ракете из Калининграда и ракете средњег домета са своје европске територије. За тако што немачки министар спољни Маас је морао да се потруди у оквиру НАТО. Али баш потруди. Јер то би било проблематично и у самом НАТО. Али он прста мрднуо није.

Колико се још само мало у НАТО стратешки интереси чланица поклапају показује и изгедни крај атомског уговора са Ираном (ЈЦПОА). Који је био делотворни инструмент против нуклеарног наоружања Ирана, а који су УСА под Трумпом, без консултација у самом НАТО, разориле бруталном унилатералном политиком санкција. Сада се стога налазимо кратко пред трком у нуклераном наоружању на Блиском Истоку. Што директно угрожава безбедност Европе.

Свима су сада пуна уста приче о стратешкој суверености Европе – да је има, била би показана на случају ЈЦПОА. Али све те силне заклетве европских министара спољних послова и финансија да ће омогућити Ирану да тргује -и нафтом- су се показале као празна прича. Европа чак није у стању ни да хуманитарни материјал, попут лекова за рак, достави Ирану. Што не би било никакво војно питање него оно, у коме је Европа стварно и јака: привреда и трговина.

Не смије се политика надомјестити војском

Ако НАТО суштинске безбедносне интересе Европе више не покрива, ако чланице НАТО чак угрожавају безбедност Европе, онда Немачка мора да преузме више одговорности. И у свету и у Европи.

Али не сме се политика надомештавати војском, како то жели немачка министрица војна Аннегрет Крамп-Карренбауер. Потребна нам је стратегија за издрживу европску сувереност. Што за почетак значи да ојачамо снаге Европе.

За најјачу унутрашње тржиште света је то почетно гледано мање војно питање а више питање привредне и пореске политике. Ако желимо да дамо одговор на унилатерализам УСА, онда морамо да етаблирамо еуро као глобално водећу валуту. Само тако можемо да стварно интернационално будемо ангажовани а да не будемо беспомоћно изложени унилатералним санкцијама.

Али зато, пре свега, морамо да превазидјемо дубоку кризу измедју Немачке и Француске. За шта је потребно више него дефинисање европских стандарда за извоз наоружања. Јер то онда значи да не стављамо егоистичне националне немачке интересе над Европом – као на пример по питању дигиталних пореза. А то истовремено значи да ојачамо способности Европе за цивилно-војне интервенције у асиметричним конфликтима у европском комшилуку. Што предпоставља другачију војну опремљеност, другачије спремност унпред а не поновно јачање конвенционалног застрашивања.

А то значи више полицајаца него тенкова, више хеликоптера него фрегата.

То би била супотност можданој смрти – али пре свега би то било превазилажење НАТО носталгије у корист реалполитике. Време је да будемо искрени.

Аутор: Jürgen Trittin (Савез 90/Зелени), посланик Бундестага, бивши савезни министар екологије СР Немачке, бивши министар за европске послове Савезне Државе Доња Саксонија, бивши шеф посланичког клуба Зелених у Бундестагу

Превод: Мирко Вулетић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: