Западно писмо

Бећир Вуковић

На кугли земаљској нема академије наука и умјетности као што је црногорска. И косовска* академија наука и умјетности испредњачила је макар корак испред црногорске. Црногорска академија ни да трепне на страхоте и срамоте црногорског друштва. Ни, а од академије.

И црногорска академија припада неком интелектуалном подземљу, како је рекао  један српски интелектуалац за сличне – затрапљене.

Ових дана у жижи светске јавности нису тероризам и ратови, него Академија, и књижевност. Није у центру светско страшило, него умјетност. Оно друго страшило, наводно узвишено, стровалило се на земљу – и опет је оно што је и било, само страшило – сушта реалност – смисао реалности.

Колика је разлика између Шведске и црногорске академије. Колика је разлика између истине и лажи, нико не може одговорити. Али, историја учи да варвари увијек побиједе.

Замјера се српском посланику (уз обавезно цитирање), шта је рекао албанском посланику, а нико од јавности – ни медијске ни интелектуалне – да дословно понови шта је албански посланик рекао, да би му српски посланик тако одговорио.

Формула таквог „интелектуализама“ преписана је са Запада – у чизмама, са западне стране, домарширао је такав „хуманизам“.

И на крају свијета, сваки миш „интелектуални“, хоће да се допадне западном „хуманизму“. Против такве пропаганде, кривотворења, „интелектуализма – хуманизма“, против таквог писма, устао је интелектуалац, и писац, Хандке.

Баш зато што на лицу мјеста тражи узрок ствари (коријен драме), ради тога су кивни на њега. Хандке није пристао на половичну или сличну истину. Зато иде ивицом жилета.

Ако албански политичар циља у срце историјског и духовног бића српског народа, шта се друго могло очекивати него – природна реакција – самоодбрана. Такав чин ничим се другим не може назвати.

Подземни интелектуалци (или секта клерикализма у оквирима интелектуализма), никад неће да разумије смисао одбране. Прогонити некога зарад одбране (од Сократа до данас), није ништа друго него придруживање ономе који је узео камен, и спреман је на каменовање. Некога напасти, и забранити му да се брани, нова је западна доктрина „хуманизма“. Тога само на Балкану има. У Црној Гори је превршило.

Лазару је битнији смисао одбране од свега под небом. Ту се живот и не помиње.

Нема се шта смисленије бранити од Скадра. Ако Србин не брани Скадар, ако прекорачи  преко лажи о Скадру, губи смисао за сваку  истину. Такав је ликом и дјелом попут западног „хуманисте“.

Код православних смисао се заснива на љубави, ријечи су исте од Апостола до Берђајева. Не брани се само институција Цркве, него њен смисао од темеља до неба. Љубав није само појам љубави. Јесте, ако је Бог само појам Бога. Јесте, ако је интелектуалац само појам интелектуалца. Зато је данашњи интелектуалац најближи појму – лаика. Зато мишеви машу са половином истине по угледу на западни лаисцизам.

Хандке каже да би радије примио тоалет папир умјесто писма, него критику тога лажног свијета.  Зато је Хандке стао том чуду на пут.

Јуче у Стокхолму, на улици, Хандке је рекао, да је имао намјеру да истовремео разговара са двије мајке: једном из Кравице гдје је прво почињен злочин, и са  другом из Сребренице. Да их споји. Да чује обадвије стране.

Истина може бити и исјечена, нпр. ако РТВЦГ узме маказе и исијече неки снимак – или, не чују, шта је албански посланик рекао, или су глуви за Хандкеове ријечи, свеједно. Човјек не вјерује својим ушима да нису чули.

Прави новинар направио би новогодишњи интрервју са албанским послаником, са само два питања: 1) Шта је рекао за Скадар, и: 2) Шта мисли о Нобеловој награди за књижевност Петеру Хандкеу. Имали би један од занимљивијих интервјуа за новогодишње веселе дане.

Није важан албански посланик, важна је истина и љубав према Скадру. Важно је: не смије се никоме допустити да удара на смисао (љубав) духовног и историјског бића српског народа. Ако се бори Хандке, што се не би борио и Србин.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: