Живопис неумрлог игумана савинског јеромонаха Бориса Кажанегре

Пише: Горан Комар

Овај Паштровић је читав живот посветио православној вјери и српском народу. Када је током ратних година био суочен са великим пријетњама манастиру Савина, успјевао је вјештином и одлучношћу да одбрани светиње које у њему леже. Одавно сам објавио његово опширно писмо Црквеном суду на Цетињу у коме је изложио страдања манастира у вријеме Другог свијетског рата (Часопис Историја XX века, Београд).

Он је доспио у концентрациони логор на Липарима (код Сицилије) због одупирања Италијанима који су намјеравали опљачкати Савину и њене драгоцјености. Још прије уласка окупационих трупа у Боку, склонио је на сигурно мјесто мошти светитеља. Спашавао знаменити савински архив. Одбранио од румунске владе повеље угро-влашких кнезова Басараба манастиру Тврдош. У томе дјелу имао је чврстог сарадника у проти Саву Рађеновићу, такође из Паштровића.

Када је на сцену дошла комунистичка власт, отац Борис се суочио са новом пријетњом категорисања манастира на начин који не доликује његовом стварном историјском и културном значају. Ово је његов одговор из 1946. године сачуван у архиви манастира Савина. Новљане је толико задужио да би му требали подићи достојно обиљежје и његову успомену чувати у колективној меморији.

Среска аграрна комисија у Херцегновоме ставила је предлог, да се овај на далеко чувени манастир Савина категорише као хисторијски манастир. Међутим, управа манастира је дознала да је тај предлог одбила Земаљска аграрна комисија на Цетињу и манастир Савину ставила у ред манастира који немају већег значаја и хисторијске вриједности.

Иако такво категорисање манастира Савине нема за посљедицу стављање његове непокретне имовине под удар аграрне реформе, јер она не прелази 10 хектара обрадиве и необрадиве земље, колико може по закону да посједује сваки, па и нехисторијски манастир, то ипак управа манастира не може, а да тим поводм не изјави чуђење, како је и на основу чега могла да падне одлука, којом се манастиру Савини оспорава сваки хисторијски значај, када се зна, да он постоји од давнина, да има своју велику импозантну прошлост на овој позицији између истока и запада и да у својој богатој ризници чува драгоцјене споменике из далеке прошлости.

Мала манастирска црква посвећена Успенију Богоматере, једна је од најстаријих цркава у српској патријаршији. У плочу изнад улазних врата изнутра, урезан је натпис у коме се каже како је овај храм св. Успенске савинске обитељи, који „Создан бист в љето Христово 1030“ би обновљен дне 30. априла 1831. године…

Из овога записа, састављеног на основу једног ранијег записа види се, да је та црквица још прије 900 година ограђена. Па и сама конструкција цркве, још прилично очувани живопис на зидовима, отклањају свају сумњу у њену дубоку старину. А таквих старих цркава има велики број у Бокикоторској, дјелом у рушевинама, а дјелом сачуваних и реновираних. Један наш историчар је мишљења да је ову црквицу подигао Сава, један од ученика браће св. Кирила и Методија, који се по његовом доказивању баш у то доба бавио у овим крајевима, вршећи свој мисионарски рад, и да је по њему и само мјесто са околицом прозвано „Савина“. Деветстогодишњицу ове цркве најсвечаније је прославио овај манастир 1930. год. уз велико учешће народа из многих крајева земље.

На мјесту гдје је црквица подигнут је касније и манастир чије зидине и данас стоје као живи свједоци његове дубоке старине. То је био вјероватно женски манастир, јер се у старим записима и манастирским читуљама често спомињу монахиње манастира. Јеромонах Јевгеније поклања 1648. год. манастиру Савини једну сребрну – позлаћену „петохљебницу“ која се чува у манастиру, а коју је према запису на истој израдио исте године у Пожаревцу мајстор Нешко Пролимлековић. Овај поклон манастиру такођер свједочи да је манастир Савина од раније постојао.

Али, независно од тога, манастир Савина је за наш народ од великог значаја и непроцјењиве хисторијске вредности. Он је увијек највећа светиња не само Бокеља него и читавога приморја и његовог залеђа. У млетачко-турском рату 1694. год. знатно се обогатио драгоцјеним предметима и важним документима, каквих ријетко који манастир има у нашој земљи.

Те драгоцјености пренешене су из старог херцеговачког манастира Тврдоша (Требиња) те исте године. а пренио их је прије но што ће манастир бити разрушен од стране Млечана да не би пао у турске руке, хецег. митрополит Саватије Љубибратић с калуђерима, најприје у Топлу код Херцегновога, а касније, када је највише његовом заслугом саграђена велика и дивна савинска црква и кућа за већи број калуђера, у манастир Савину, гдје се и данас ћувају у богатој манастирској ризници.

Драгоцјености манастира Савине, које је управа манастира тешком муком овога рата сачувала од бомбардовања и окупаторске пљачке саме су по себи довољне да се и не посумња у вриједност и хисторијски значај овога манастира.

Руски канониста др Алексије Павлов, проф. московског универзитета, изразио се, да нема новца којим би се могла платити „Савинска крмчија“ а далматинс. еп. др Никодим МИлаш, један од најпознатијих канониста, рекао је, да манастир Савина ништа друго нема до ове крмчије, био би довољно гласовит.

Вредност и других старих докумената које манастир посједује показује сама чињеница да се је за њих и окупатор овога рата много интересовао. Али, захваљујући само умјешности управе манастира оне су потпуно сачуване. И румунска влада је 1942. год. ставила захтијев преко которске префектуре, да се одузму од овога манастира двије повеље молдавских кнезова датих манастиру Тврдошу и да јој се доставе, јер да манастир Савина нема с тим повељама никаве везе. Али, и тада је управи манастира, иако тешком муком, успјело да сачува ове повеље манастиру, доказавши, на основу историјских чињеница да су те повеље заиста својина манастира. Преписка о томе налази се у манастирској ризници…

Као будни стражар између истока и запада манастир Савина је вијековима пркосио свим непријатељима словенства и био центар око кога се народ стално окупљао, духовно снажио и јачао. Није било случаја за вријеме цвијетања бокељске морнарице, а да није свака наша лађа без обзира да ли јој је заповједник био православац или католик, при улазу и излазу из заљева пуцањем поздрављала Савину, и да заповједник лађе није дошао у манастир да се поклони чудотворној икони Богородице и положи на икони богати прилог…

Завршавајући ову представку, управа манастира моли учтиво Министарство да изволи уважити како би манастир Савина био стављен у ред хисторијских манастира какав он заиста јесте, како по својој прошлости, тако и по својим хисторијским драгоцјеностима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: