Evo gospodji da procita pismo jednog od najvecih crnogorskih junaka kumu Tomu ….mozda joj otvori vid o nasoj istoriji prije nego je amerika postala nezavisna država
Драги Томо,
Кас смири уста Таир оне двије камаре, послаћу теби и Стефи да дођете овамо, ако ја пријед не дођем тамо.
Томо, ако дође они посланик из Беча пријед но ја дођем и донесе ми од цара аустрискога књажевску титулу за Арбанију, позваћеш Нова и Јована и Павића и још кога ‘оћеш, па га добро дочека’те ка и царскога посланика и српскога душманина; ударите му стотину тојага или ако ‘оћете ка великоме, сто и једну.
Ако бидне писма од арбанашкога народа, одговорите и’ љепше, да се не би нашли увријеђени, зашто другојаче треба одговорит’ простоме народу, па још који страда ка свуђ српски народ. Ново познаје арбанашки народ, умјеће му одговорит а посланику аустринскоме најбоље ово што реко’. Истина, жа ми га ка човјека који служи своје отачаство, али му не можемо друкче казат, њему ни цару аустринскоме да и ми желимо добро нашој отаџбини и нашему господару. Ја знам да с овијем нећемо учињет’ услуге отаџбини, али ми је мило показат’ бар толико бечкоме цару да му не желим мање зла, но он Српству што га жели. Ова његова за Српство жеља отрована, на свако се мјесто Србину једнако показала. Он мисли да нијесу зла аустринска записана у срце српско; да ништа није учињела (Аустрија) до Босну и ‘Ерцеговину (што је узела), ко има срца свако јој је крвник. Они ће се ругат нашему сиромашноме пркосу с тијем што немамо силе да и’ сметамо, али ћемо се и ми њима ругат’, зашто немају блага ни силе за које ће не купит’. Истина, они би рекли да нема ту штете Србину, но само што ми не видимо себе срећу и корист, а то и манити зна: Аустрија мене с тијем моли, дако бидне штета Црној Гори, од које ју ије змија, а бојим се да ју неће изјест. Сад виђите може ли се са српскијем крвником без најгоре што се може.
Ја ви ово пишем као да имам неку снагу и да пријетим Аустрији, али ово неће на јабану. Може бит’ да се и тебе с дружином учини много, али како гођ ко ‘оће, ја како мислим тако пишем. па не мислим (не марим) и да ми се ко руга. Мрзим бечкога цара, свак ми може вјероват’ да имам зашто: нитко ми се зато ругат’ не може, нако што сам малин, те му не могу ништа, виђу да га не могу смест’ у његову силу, па ни он мене у моје мисли, но ћу добро жељет’ а њега мрзет’, па што ми да Бог.
Томо, ако га избијете, ка’ што реко, немо’ те каживат’ за чем сте га били, нако Бећир-бегу и Машу Аметову, а ви који ћете бит’ у здоговор. А можете и иослат’ чојека к мене кад ви би преша била.
Засад ви је доста, но примите поздрав. На ред не знам који је теке на (Медуну) године осамдесет треће – то за датум.
?
Evo gospodji da procita pismo jednog od najvecih crnogorskih junaka kumu Tomu ….mozda joj otvori vid o nasoj istoriji prije nego je amerika postala nezavisna država
Драги Томо,
Кас смири уста Таир оне двије камаре, послаћу теби и Стефи да дођете овамо, ако ја пријед не дођем тамо.
Томо, ако дође они посланик из Беча пријед но ја дођем и донесе ми од цара аустрискога књажевску титулу за Арбанију, позваћеш Нова и Јована и Павића и још кога ‘оћеш, па га добро дочека’те ка и царскога посланика и српскога душманина; ударите му стотину тојага или ако ‘оћете ка великоме, сто и једну.
Ако бидне писма од арбанашкога народа, одговорите и’ љепше, да се не би нашли увријеђени, зашто другојаче треба одговорит’ простоме народу, па још који страда ка свуђ српски народ. Ново познаје арбанашки народ, умјеће му одговорит а посланику аустринскоме најбоље ово што реко’. Истина, жа ми га ка човјека који служи своје отачаство, али му не можемо друкче казат, њему ни цару аустринскоме да и ми желимо добро нашој отаџбини и нашему господару. Ја знам да с овијем нећемо учињет’ услуге отаџбини, али ми је мило показат’ бар толико бечкоме цару да му не желим мање зла, но он Српству што га жели. Ова његова за Српство жеља отрована, на свако се мјесто Србину једнако показала. Он мисли да нијесу зла аустринска записана у срце српско; да ништа није учињела (Аустрија) до Босну и ‘Ерцеговину (што је узела), ко има срца свако јој је крвник. Они ће се ругат нашему сиромашноме пркосу с тијем што немамо силе да и’ сметамо, али ћемо се и ми њима ругат’, зашто немају блага ни силе за које ће не купит’. Истина, они би рекли да нема ту штете Србину, но само што ми не видимо себе срећу и корист, а то и манити зна: Аустрија мене с тијем моли, дако бидне штета Црној Гори, од које ју ије змија, а бојим се да ју неће изјест. Сад виђите може ли се са српскијем крвником без најгоре што се може.
Ја ви ово пишем као да имам неку снагу и да пријетим Аустрији, али ово неће на јабану. Може бит’ да се и тебе с дружином учини много, али како гођ ко ‘оће, ја како мислим тако пишем. па не мислим (не марим) и да ми се ко руга. Мрзим бечкога цара, свак ми може вјероват’ да имам зашто: нитко ми се зато ругат’ не може, нако што сам малин, те му не могу ништа, виђу да га не могу смест’ у његову силу, па ни он мене у моје мисли, но ћу добро жељет’ а њега мрзет’, па што ми да Бог.
Томо, ако га избијете, ка’ што реко, немо’ те каживат’ за чем сте га били, нако Бећир-бегу и Машу Аметову, а ви који ћете бит’ у здоговор. А можете и иослат’ чојека к мене кад ви би преша била.
Засад ви је доста, но примите поздрав. На ред не знам који је теке на (Медуну) године осамдесет треће – то за датум.
Војвода Марко