Миланковићева реформа календара

Пише: Војислав Гледић

Као и сваки велики и значајни истраживач, и Миланковић се огледао на многим подручјима научне дјелатности. Он је изузетно разноврстан и плодан стваралац, а дао је велики допринос и у многим другим областима изван подручја своје основне дјелатности.  

Овдје ћемо приказати његов рад у области календарографије, области којој је такође дао велики прилог. Питањем којим се посебно позабавио било је да се изврши промјена вјековног рачунања времена или старог календарског стила, када је као представник старе Југославије, односно Српске православне цркве  упућен у Цариград да на Свеправославном конгресу, својим научним и стручним ангажовањем, помогне, на основу астрономских података и прорачуна, око темељите  календарске  реформе.

Ово је утолико значајније јер се налазимо на крају 2019. године, када  код нас предстоји прослава двије Нове године, по грегоријанском  (1. јануара) и јулијанском календару (14. јануара).

Основа за рачунање времена, које је неопходно  у човјековом животу и раду, представљају кретања небеских тијела која се периодично одвијају по небеском своду. У ту сврху су се од најдавније прошлости користили Мјесец и Сунце, као најсјајнија и најмаркантнија небеска тијела. У почетку се за мјерење времена користило привидно кретање Сунца над хоризонтом које на најбољи начин показује смјену дана и ноћи. За одређивање дужих веменских интевала од дана било је много једноставније и јасније коришћење кретања Мјесеца, код кога треба разликовати два његова обртања.

Мјесец се обрће око сопствене осе и око Земље (и заједно са матичном планетом око Сунца). Мјесец обави једно обртањје око осе   са исто вријеме за које се обрне и око Земље (зато  нам увијек показује само једну половину своје укупне површине). То вријеме обртања Мјесеца око Земље  назива се  звјездани или сидерични мјесец. Он износи око 27,32 дана (тачније, 27 дана, 7 часова, 43 минута и  11,5 секунди).

За вријеме периода обртања Мјесеца око Земље (и око сопствене осе), Сунце се (привидно) помjерило ка истоку за око 27 степени. Стога је Мјесецу потребно још око два дана да се нађе у исти положај према Сунцу (и Земљи). У том временском распону се изврше све измјене Мјесечевог изгледа, од  младог мјесеца (младине) и прве четврти, преко пуног мјесеца (уштапа), затим задње чатврти, па до поновне младине. Тај временски интервал, измјене изгледа Мјесеца  (тзв. Мјесечеве фазе или мијене) траје око 29,5 дана и назива се синодички мјесец.

Обртање Земље око Сунца има велики значај на промјену климе и измјену годишњих доба. Један пуни обрт наше планете око Сунца (у односу на звијезде) траје  365 дана, 6 часова, 9 минута и 9 секунди. То је, дакле, Земљина звјездана или сидеричка година.  Међутим, за човјека и његов свакодневни живот много је важније вријеме за које Земља обави путовање између два узастопна пролаза кроз прољећну тачку. Земљина привидна путања око Сунца на небу представља пуни круг који се назива еклиптика.

Овај круг се не поклапа са небеским екватором, већ са њиме заклапа угао од око 23,5 степени. Тачке пресјека еклиптике и небеског екватора се називају  развнодневицама,  и то је једна прољећна (када Сунце прелази са јужне на сјеверну полусферу) и друга  јесења (када Сунце прелази са сјеверне на јужну небеску хемисферу). Вријеме  између два узастопна пролаза центра Сунца кроз прољећну тачку се назива тропска година и  траје 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди.  (или 365,24219… средњих сунчаних дана).

Сви наведени подаци који се односе на обртање и помјерање Месеца и Сунца показују да се та небеска тијела крећу тако да се пуни обрт обави у временским интервалима који су сачињени од цијелог броја дана и једног његовог дијела који је само приближан разломак. Стога ниједан од наведених бројева (података) се не садржи у други цио број пута, без обзира колику тачност узели за мјерење времена њихових обртања.

Напротив, што се узме већа тачност (која се мјери и дјеловима секунде) показује се да ни разломљени бројеви нису довољно тачни да би се направио однос наведених кретања који би представљао количних без остатка у повезивању наведених кретања. Начин рачунања времена заснован на кретању небеских тијела, при чему он треба да буде што једноставнији и тачнији, назива се календарско рачунање.

Током историјске прошлости, у разна веремена и код разних народа, коришћени су календари засновани на кретању Мјесеца (лунарни) или, пак, на кретању Сунца (соларни). Било је и оних који су били засновани на кретању и Сунца и Мјесеца (луни-соларни календари), али су они веома  компликовани и стога су мало  примјењивани.

Као основа за наш савремени календар служи тропска година која условљава правилно промјену климатскуих услова и годишњих доба (што је основа за пољопривредне радове и друге послове). Први су Египћани почели да користе овакав соларни календар јер су им практични разлози (годишње поплаве Нила од којих је зависио тамошњи свеукупни живот) наметали да одреде дужину тропске године како би знали што тачније устаљене  годишње циклусе.

На основу звијезда (посебно, на основу првог јутарњег појављивања најсајније звијезде Сиријуса непосредно прије Сунчевог изласка  на истоку) одредили су вриједност тропске године на 365,25 дана. Али су ипак годину рачунали као циклус од  365 дана, без обзира што су касније запазили  да је она краћа (за чатвртину дана) у односу на праву тропску годину. Нису знали како да ту величну (од једне чатвртине дана) придодају наведеној години, па су користии период од 1.460 година као већу јединицу.

За тако дуго вријеме су се, наиме, тропска и њихова година изједначиле (јер се разлика од по четвртине дана накупи на читаву  једну  годину),  па су  тако  поново почињали  да се  одвијају ранија уобичајена годишња збивања и промене. Тај период су називали Сотисовим, а његово отпочињање (обнављање) прослављали су као значајну светковину. Године 238. прије нове ере египатски свештеници су одлучили, управо за вријеме једне од Сотисових светковина,  да сваке чатврте година уведу у свој календар један  прекобројни (преступни)  дан и тако своје календарско рачунање ускладе са  природним током годишњих промјена.

Велики римски државник и восјковођа Гај Јулије Цезар (100-44. г. прије нове ере)  је извршио, поред других корјенитих измјена у римској држави, и реформу дотадашњег календара који се налазио у хаотичном стању. Био је заснован на Мјесечавом кретању (лунарни календар), али су свештеници, по свом нахођењу, додавали и мијењали  устаљени ток  тако да се није могло никада тачно предвидјети како ће извршити услађивање календарскг рачунања са одвијањем природних појава (оличених у тропској години).

Цезар је извршио  реформу каледара, на иницијативу  египатског астронома Сосигена (који је дошао у Рим као пратња са египатском краљицом Клеопатром), тако што је усвојио   египатски начин рачунања година која је имала 365 дана,  при чаму  је свака  четврта била преступна и имала 366 дана. Ову реформу је Цезар извршио 46. године прије нове ере и она је тако постала основа календарског рачунања у Римској империји.

У данашње вријеме се користе два  соларна  календара, стари и нови стил. Стари или јулијански календар (дакле, онај што га је Јулије Цезар увео)  још увијек се користи у нашој Српској православној цркви (као и неким другим цркавама, посебно Руској). Овдје је потребно, да би се боље разумио Миланковићев рад на реформи календара, указати на неке битне историјске и астрономске чињенице.

Први црквени сабор је одржан за вријеме владавине римског императора Константина Великог (306-337), родом из Ниша, који је извршио низ важних реформи у римској држави. Овог необично спососбног и значајног римског владара војска је прогласила за цара у Британији. Издао је Милански едикт 313. године којим је хришћанску религију изједначио са старом римском државном политеистичком, односно дозволио хришћанима слободу вјероисповијести. За нову римску престоницу је одабрао у град  Византион на Босфору који је тада добио име Константинополис.

Први хришћански црквени сабор је одржан у Никеји 325. године на његову иницијативу, при чему је посебна пажња била поклоњена тада великој распрострањености и утицају аријанства. Ову секту је основао Арије (260-336), свештеник из Алаксандрије, са својим многобојним присталицама  и сљедбеницима.

По том учењу Христос није имао божанстку природу, односсно  син није био по бићу једнак своме оцу Богу, већ му је само сличан. Ново хришћанско учење је изазвало веома бурне реакције у хришанском свијету у Византији због чега је и сазван Први сабор на коме је у потпуности осуђено и одбачено Аријево учење. Са тиме се у потпуности сагласио и Константин Велики који је Арија протјерао у Илирик.

Према јулијанском календар, као што смо навели,  година траје 365 дана, али је свака четврта тзв. преступна и износи 366 дана. Из тога произилази да је, по том календару, дужина године 365,25 дана или 365 дана и 6 часова. Таква година је, међутим, дужа од тропске, која представља основу за одређивање промјене годишњих доба и од суштинског је значаја за човјека. И црква је настојала да календар буде што ближи астрономским појавама. Разлика између тропске године и јулијанског календара у просјеку износи око 11 минута и 14 секунди, али се та разлика током многих година „купи“ (кумулише) да би нарасла на један пуни дан за око 128 година, или за (приближно) три дана у току 400 година.

Након вишевјековног тока времена од Никејског сабора полако је почела да се испољава разлика између календарског и астрономског рачунања времена. Већ у 16. вијеку та разлика је нарасла на читавих 10 дана, па је папа Гргур (Григорије) XIII (1502-1585) извршио реформу 1582. године на предлог напуљског физичара и  астронома Алојзија Лилија (1520—1576).

Најприје је  елиминисао  разлику  од 10 дана тако што је са 4. октобра прешао на 15. октобар и установио правило  да све године којима се завршавају вјекови неће бити преступне  како је то случај у јулијанском календару, већ треба да се три преступне године у току 400 година претворе у обичне. По том календару, нису преступне године које  се налазе на завршетку стољећа, иначе  приказане са двије нула на крају, изузев само оних које су дјељиве са  400.

Када је папа Гргур 1582. године увео нови календар,њега су одмах прихватиле Италија, Пољска, Португал и Шпанија, а убрзо потом и остале католичке земље. Међутим, протестантске земље прешле су на грегоријански календар много касније.

У Краљевини СХС, „нови“ – грегоријански календар званично је прихваћен Законом о изједначавању старог и новог календара од 10. јануара 1919. године,  објављеном у првом броју „Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“. Овим законом одређено је да у цијелој држави на дан 15. јануара 1919. године по „старом“- јулијанском календару престаје да важи стари календар и да се даном 28. јануара 1919. године уводи рачунање времена по „новом“ календару. Држава је усвојила грегоријански календар у вријеме када није постојао Сабор СПЦ, па је тако СПЦ остала на старом календару.

Касније Српска Православна црква није жељела да прихвати грегоријански (нови) календар него је намјеравала да изврши реформу у складу са својим потребама и обиљежавања  црквених празника. Поред наведених 10 дана, насталих од Никејског сабора до 16. вијека, накупило се још 3 дана тако да је у току 20. вијека разлика између старог (јулијанског) и новог (грегоријанског) износила пуних 13 дана.

Према грегоријанском календару наиме, биле су преступне секуларне (на крају вјекова) само оне године које су као збир вјекова биле дјељиве са 4 (а то су биле 1600. и  2000). Остали крајеви вјекова (1700, 1800. и  1900) имали су просте године (дужина 365 дана), па би до 2100. године разлика између двају календара требала да има сталну вриједност од 13 дана.

Реформа је, дакле, у старту требало да изврши „брисање“ управо настале разлике од 13 дана, а остала питања је требало ријешити на самом свеправославном конгресу организованом у Цариграду маја 1923. године. Српска православна црква је као своје делегате послала Милутина Миланковића (1879-1958), у име астрономске науке, и црногорског митрополита (касније српског патријарха) Гаврила Дожића (1881-1950), у име Синода Српске православне цркве. О томе Миланковић детаљно пише у својим  Успоменама,  гдје, између осталог, подвлачи и сљедеће:

„Крајем априла 1923. завршио сам своје студије о календарском питању и спремио све важније списе о томе да их понесем у Цариград. У то доба стигао је у Београд и други делегат за цариградски конгрес, црногорски митрополит Гаврило Дожић. Учинио ми је посјету и позвао ме у Патријаршију на договор. Ту сам задржан и на ручку. Том приликом уручен је митрополиту Дожићу и мени Трипковићев пројекат реформе календара да га, такав какав је, поднесемо конгресу као предлог Српске православне цркве. Примио сам се те дужности уз услов да према овлашћењу краљевске владе, имам право да у питањима научне природе изложим и заступам астрономску науку. Споразумјели смо се још у томе да ћу све своје предлоге у том погледу чинити у заједници са митрополитом Дожићем.

Посљедњег дана мјесеца априла, по новом календару, пођох са митрополитом Дожићем на пут у Цариград. Возили смо се Оријент-експресом и у њему провели два дана и двије ноћи. Али смо у њему имали сву удобност. Сваки од нас је имао свој засебни компартман, а један трећи служио нам је за састанке и разговоре, и исто тако и вагон за ручавање. Имао сам могућности и времена да успут проучим Трипковићев пројекат реформе календара како смо га добили у Патријаршији.“

Миланковић је послу приступио веома савјесно и одговорно. Требало је ријешити читав низ конкретних, практичних проблема. Није у питању била само научна подлога, од које је он полазио (јер је био представник науке и краљевске владе), него је требало установити и сву одговарајућу повезаност са црквеним потребама и канонима. Радило се, наиме, о веома осјетљивој теми празновања изузетно важних црквених празника. Стога се, како то истиче у  Успоменама, консултовао са митрополитом Дожићем. Посебно га је интересовало како црква гледа на питање астрономског дјела предстојеће реформе коју је Миланковић требало да предложи у име српске стране. Интересовао се о митрополитовом мишљењу поводом Трипковићевог предлога да се Ускрс празнује у дан пуног мјесеца (након прољећне равнодневице).

,,Немам ништа против таквог предлога, одговори ми –  наставља Миланковић своја сјећања. – Нашем празновању Ускрса мјесечина неће сметати, већ само уљепшавати тај наш празник. А неће нас у томе сметати ни Јевреји. Кад смо се на то обавезали, треба да поднесемо тај Трипковићев предлог. Ако га остали делегати не усвоје, нећемо од тога правити питање. Наш главни задатак био је да дођемо до споразума са свима осталим православним црквама. Само у таквом случају успјеће календарска реформа, која нам је потребна као насушни хлеб“,  биле су ријечи митрополита Дожића.

,,Изложих му своје мишљење – наставља Миланковић – да би требало нетачни и застарјели паскални рачун наше цркве замијенити тачним, астрономским.

,Ни против тога немам ништа’, одговори ми. ,Но да такав предлог не поднесемо ми, већ сачекамо да га когод друго поднесе. Овдје вам стоји на вољу да кажете своје мишљење.““

Миланковић и митрополит Дожић су стигли у Цариград 2. маја и били лијепо и свечано дочекани од тамошњег државног посланства. Смјестили су се у првокласном хотелу у Пери. Миланковић се дао на посао да припреми све што је потребно како би његов наступ био на одговарајућем научном нивоу. Одржано је шест пленарних, а исто толико и комисијских сједница, али се није дошло до рјешења.

Било је неких неспоразума (боље речено, различитих предлога од стране делегација појединих православних цркава), па у почетку није могло доћи до доношења одговарајућег заједничког свеправославног календара. Једно од питања било је и чињеница да би, према тада предложеној реформи, дошло поново до раскорака између старог и новог календара јер би 2000. година била проста за јулијански, а преступна за грегоријански календар.

Због доста мучне атмосфере настале на Конгресу, посебно када се радило о осјетљивим црквеним питањима (у којима се, иначе, Миланковић није најбоље снашао), он је одустао од неких даљих сједница. Прихватио се сложеног задатка да управо тада, у току самог Конгреса, нађе ново рјешење које ће у потпуности усагласити све уочене противрјечности изнијете од стране представника разних делегација.

Одлично познавање астрономије, а посебно хронологије, омогућило је овом великом научнику да нађе изванредно добро рјешење и да га поднесе у име српске делегације. Послије низа примједби, сугестија и промјена коначно је усвојен Миланковићев предлог новог календара.

„Дефинитивна редакција је усвојена 30. маја 1923. родине. Након тога сви делегати присутни на Конгресу потписаше реформу 8. јуна 1923. године“, чиме је и формално прихваћена Миланковићева реформа календара у име свих православних цркава присутних на Конгресу у Цариграду.

Суштина Миланковићевог предлога, који се усвојен, састоји се у сљедећем. Најпре је требало елиминисати оних 13 дана насталих од Никејског сабора до 20. вијека. У наредном периоду ће године бити „обичне“ и трајаће по 365 дана, али ће свака четврта бити преступна (трајаће 366 дана). Од тог правила се неће одступати само на крају оних вјекова чији је број стољећа дјељив са четири (1600, 2000, 2400, 2800, 3200. и сл.), како то предвиђа грегоријански календар, него само на крају оних вјекова чији збир стољећа дјељив са 9 даје као остатак 2 или 6. Тако ће бити преступни вјекови 2000, 2400, 2900, 3300 … То је значило да ће раскорак између новог и грегоријанског  календара настати тек након 2.800. године.

Нови календар православне цркве, који је саставио Миланковић за вријеме самог Конгреса, прихваћен је 14. октобра 1923. године. Његова тачност је била много већа од грегоријанског календара, али се та разлика видније осјећала тек након многих вјекова. Дужина тропске године (као што смо то раније истакли) износи 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди, а Миланковићев календар је имао исту вриједност само што се у последњој цифри (у вриједности секунда) разликовао за свега 2 секунде.

Наиме, Миланковићев календар је постигао тачност од 365 дана, 48 минута и 48 секунди. Тако, на примјер, по грегоријаском календару разлика између између њега и тропске године износиће један дан за 3.323, а по Миловићевом календару разлика од  једног дана ће се  „накупити“  тек после 43.200 година!

Колико је био важан и користан Миланковићев рад на реформи календара, као и његов допринос наведеном Конгресу, најбоље показује писмо које му је, одмах потом, упутио тадашњи цариградски патријарх Мелетија IV.

Наводимо у цјелости то патријархово писмо:

Писмо Свевасељенског патријарха Мелетија IV Цариградског  (1921—1923):

„Најученији господине М. Миланковићу, професоре Београдског универзитета драго у господу, чедо у смјерности, благодет нека буде са вашом ученошћу и мир од Бога.

Пошто је у нашем Светом и свештенонм Синоду обзнањена одлука Свепраслоавне Конференције по питању календара у циљу правилног усвајања њеног, као што то јављамо пресветлим православним црквама, часни Синод са посебним уважавањем примио је к знању веома драгоцјен Ваш савјет којим је допринијела Ваша висока ученост, као члана  Свеправопславне Конференције, а у циљу састављања те одлуке којом је тако срећно и повољно ријешена једна од прворазредних тема Свеправославне Конференције и значајно питање календара.

У име тога овом нашом синодалном одлуком срдачно изражавамо овим нашим молитвеним писмом изузетну хвалу и благодарења Вашој великоучаности због Вашег просвећеног и корисног савјета.

Упућујући Вам наше очинске похвале и благослове молимо се да Божја благодет  увијек буде са Вашом изванредном  ученошћу.

26. јуна 1923. године Милошћу Божјом

Архиеписком  Константинопољски – Новог Рима и Патријарх

                                                                            Мелетија IV“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: