Црногорска такса за паљење свијеће

Пише: Стеван Зивлак

У свом тексту проф. Флере исправно уочава да Венецијанска комисија није имала примедби на конфискацију имовине цркава и верских заједница у Црној Гори и да је Веће Европе подржавајући решења из црногорског закона о вероисповести установило нове принципе колонијалног религиозног права на тлу поробљених балканских простора.

Пре свега Веће Европе је усвојило принцип да се гласањем прекраја историја појединих балканских народа.

Прихваћена је верзија историје Црне Горе која је изнета у неформалном разговору са неименованим представницима црногорских власти, која се своди на чињеницу да је Краљевина Црна Гора постојала до 1920. године и да је била државни власник црквене имовине.

Историјске чињенице и документа Версајских мировних уговора говоре потпуно другачије. Краљевина Црна Гора је безусловно капитулирала 1916. године, аустроугарска војска ју је окупирала и увела војни правни режим, с тим да је на тој територији од 1916. године важило аустроугарско религијско право као и у приморским општинама (Бока Которска, Херцег Нови, Тиват, Паштровићи итд.) које никада нису били у саставу Краљевине Црне Горе.

Аустроугарска је на својој територији признавала Карловачку патријаршију као једину наследницу Пећке патријаршије у хришћанској Европи и њене каноне по којима је по издатој Грамати Арсенија Чарнојевића, која је издата по вољи цара Леополда црногорским владикама 1700. године, дата световна и духовна власт на тачно набројаним територијама и племенима црногорским.

Поступајући по тим привилегијалним правима, као једини представник – поглавар народа на тој освојеној територији, аустроугарске власти су признавале световну и духовну власт Митрополита Митрофана Бана, који је као такав признаван и од међународног Црвеног крста, сила савезница и других међународних субјеката.

Он је тај положај вешто користио и организовао је добијање хуманитарне и сваке друге помоћи и омогућио црногорском народу да преживи и опстане у тешким условима окупације.

У Аустроугарској монархији, црквена имовина је била приватна и привилегована, као уосталом и у Краљевини Црној Гори, о чему је Митрополитски правни савет прикупио на стотине докумената из тог времена.

Војвода Живојин Мишић је освојио 1918. године те територије које су биле у административном саставу Аустроугарске и припојио их као провинцију у састав Краљевине Србије.

Краљевина Србија је седела за столом у Версају међу силама победницама, са црногорском провинцијом у свом саставу, а Краљевина Црна Гора је правно нестала и није обновљена Версајским међународним правним системом.

При томе, Краљевина Србија је признавала црквену постојећу управу која је постојала у Аустроугарској а по којој је митрополит Митрофан Бан био под духовном јурисдикцијом карловачког патријарха, а назив митрополије је био: Православна српска црква Митрополија црногорско-приморска.

Веће Европе је подржавајући овакве правне вратоломије црногорских власти и подстичући их, кренула у рушење Версајског мировног поретка стварајући правну подлогу за прекрајања европских граница.

Уколико Србија не повуче признање такве Црне Горе, која се одриче одлука АВНОЈ-а, она ће изгубити и три округа која је освојила од Бугарске, о Војводини и Косову и Метохији да не говоримо.

О овим питањима Република Србија мора отворити разговоре са Сједињеним Државама које су биле покровитељ Версајских мировних споразума и са земљама победницама, пре свега Великом Британијом, Италијом и Француском.

Посебно за ово питање мора да се информише америчка администрација, пошто је на тлу Сједињених Држава више лојалних америчких грађана верника СПЦ него што Црна Гора има становника, а православних верника црногорског порекла више од припадника новокомпоноване измишљене црногорске нације.

Други изузетно подмукао и нечастан потез Венецијанске комисије је увођење термина „верске услуге“ у терминологију закона.

Тај термин претпоставља да ће верник, било које конфесије плаћати улаз на гробље на којем су сахрањени његови преци, да ће морати да плати порез, таксу и акцизу ако запали свећу или одржи заједно са својим верским достојанствеником верски обред, да ће епископ или бискуп за литургију плаћати таксу ако је обавља у државној цркви а верници улазнице итд.

Адвентистички хришћани ће осим десетка плаћати и одговарајуће порезе на верске услуге итд. Ово је нечувен, антицивилизацијски и крајње неприхватљив акт, пошто се опорезује светотајински однос у хришћанским деноминацијама.

Ово је посебно неприхватљиво што ти порези на верске услуге могу бити различити, па на пример сатанисти следбеници Алистера Кроулија могу бити ослобођени плаћања пореза, док би се верници Исламске заједнице могли оптеретити не само порезом на верске услуге, већ и посебним таксама и акцизом.

Дефинисање верских заједница на начин како је то предложила Венецијанска комисија и усвојило Веће Европе је нечувен.

Хришћани су изједначени са агностицима, неверујућима, далекоисточним мистичним сектама, секуларистима, обожаваоцима разних култова итд. То је директан напад на хришћанство и Ислам и о томе треба добро обавестити народ Црне Горе.

Први пут после Другог светског рата је предвиђено обавезно регистровање Јевреја, православних хришћана, исламских верника, римокатолика итд, наводно по одредбама европских прописа о заштити података о личности.

Јевреји неће морати носити жуту траку, али ће имати посебан електронски број у државним евиденцијама, по одредбама овог законског текста.

Аутор је правник, стручњак за религијска питања

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: